Balkan Handball

KOLUMNA: Majstori, kako se prave levoruka deca?

PIŠE: Žika Bogdanović

Znam da znate taj osećaj, svi vi koji ste nekada uhvatili rukometnu loptu tom prokletom desnicom, kada gledate ili pričate o nekom levorukom igraču. Koliko ste puta tokom svojih mladih i poznih rukometnih dana pogledali prema nebu i rekli:

„Jao majko, što me ne rodi levorukog, gde bi mi kraj bio?“

Koliko ste puta bacili hejt na nekog „levaka“, koji ne zna ništa „osim da šutne“, a za odbranu 3-2-1 misli da je to šifra za Instagram klupskog fizioterapeuta? Koliko ste morali više da radite da bi se izborili za mesto na vašoj poziciji, dok je u vreme „oskudacije“, njihovo samo da budu zdravi i igraju. I koliko vi finti morate da znate, a koliko oni? Kakav repertoar šuteva morate da imate i koliko faulova da napravite, vrlo često, umesto njih, da biste isplivali na površinu u moru istih, malo boljih i malo lošijih, desnorukih?  

I stvarno, možda je to naša uobrazilja, nas desnorukih, ali šta ćete, kada smo većina. Nažalost, svih nas poimenice 🙂 Tuga jedna, nekada su im u školama vezivali ruke misleći da su defektni, a svako ko je prošao pored rukometnog terena zna da su čudesno obdareni i privilegovani.

I znam da znate da je glavna fora u nas rukometaša da kada se dete rodi prvo kažete da ćete mu vezati desnu ruku dok se ne uhvati lopte. To mu dođe kao neki ritual, fora, kao ono „da si živ i zdrav 100 godina“.

I stvarno, čini li vam se da lakše prolaze kroz karijere? Ima ih manje, tetošu ih treneri od prvog dana u rukometu, još kada vide mamu i tatu da su visoki, onda se i ovim novim generacijama i na članarinu može zažmuriti. Kakve su nam generacije, i šta nam od dece ostaje kada to prorešetaju košarkaši i ostali, sva je prilika da ćemo i „balavandere“ plaćati da ne ostavljaju naš najlepši sport na svetu.

Siguran sam i da delimo iste heroje devedesetih – planetarno, Talanta i Džeksona. Ako ćemo još o sredini, Neđa Jovanović je prolazio kroz zid, a intimno, Neša Golić je bio pravi rukometni Rudolf Nurejev i prava je šteta što je igrao pre Youtube/Insta doba.

Sve smo češće svedoci da se rukomet prenosi porodično sa oca na sina. Dušebajev i Ričardson se nisu štedeli. I dok su oni osvojili sredinu, deca će im osvojiti desnu stranu. Obojica levoruki, desni bekovi Aleks i Melvin. Obojica TOP klasa, baš kao matori. Melvin malo mlađi (1997), biće potrebno vreme da ispliva u francuskoj kaznenoj ekspediciji pored Remilija, Mema, Porta. Evo ga, krenuo je polako da osvaja svet u dresu Monpeljea (osam golova u pobedi u Leonu).

Dušebajev je sa svojih 183cm ima i mlađeg sina – skoro pa dvometraša.

Rukometni geni su tu, a jedino objašnjenje koje mogu da izmislim jeste da Kirgizima Bog dođe bliže, s obzirom da je više od polovine zemlje na preko 3.000 metara nadmorske visine!?

Ako ste negde na skijanju ovih dana, slobodno se popnite na neki vrh i onako za sebe, šapatom, prevalite.

„Majstori, kako se prave levoruka deca?“

One Comment

  1. Rukomet iz dvorista

    27. februara 2018. at 20:03

    Slična je situacija kod nas na treningu, pa tako neki bolji igrači ostaju na klupi, a za to vreme „ugrozena vrsta“ igra na desnom beku i suta tek sto prihvati loptu. Ali jbg tako ti je to 🙂