Nije bilo potrebno da Marko Kopljar napravi prvoklasnu glupost i ugrize Benjamina Žila da bi rukometna populacija širom sveta saznala da je Francuska rukometna zemlja u kojoj se grize. Od kako je izmišljen „šomaž“ (ako ostanete bez kluba, država vam plaća u naredne dve godine, iznos većeg dela poslednje plate), ta čarobna reč koja odvaja bogate države od siromašnih, baviti se rukometom u Francuskoj, dobilo je i drugu konotaciju – sigurnost. Francuska liga je jača iz godine u godinu, pa iako slabija od Bundeslige, koja i dalje nudi najveći spektakl, jasno je gde bi se većina igrača uputila kada bi mogli da bira. LNH 1 ili LNH 2. Ne može svako da izbori mesto pod najlepšim francuskim suncem. Zato „ugriz rukometnog Suareza“ , onako, simbolično, pokazuje koliko je momcima stalo da opstanu u konkurenciji kakva jeste, odnosno, zaduže dresove, produže ugovore i obezbede sebi egzistenciju, u rukometnoj Evropi, gde više ništa nije izvesno.
I dok se čeka kazna koja će mirnog Slavonca (prva reakcija okruženja je bila: „On, pa jeli moguće?“), koga su novinari razapinjali godinama, upravo, zbog nedostatka hrabrosti, na neko vreme, odvojiti od terena (tiho se špekuliše o 6 utakmica suspenzije), još jednom smo se zagledali u francusko dvorište.
Vardar je iščupao bod iz Monpeljea. Godinama je osvajač Lige šampiona iz 2003. godine, važio za neku „silu“ u evropskom rukometu, iako je iz sezone u sezonu doživljavao šamare od nemačkih timova i prerane eliminacije. Da mu je „kompleks trofeja“ usađen, pokazalo je vraćanje Nikole Karabatića, pa kasnije i Omejera iz Kila, nakon što je klub zadesio uragan sa kladioničarskom aferom. Čini se da je ovo prva godina u kojoj se od Monpeljea očekuje samo da igra, bez ludovanja i maštanja o Kelnu, a to zbacivanje pritiska godi Kavtičniku i ostatku slovenačko-francuskog društva. Naročito Vidu, koji se godinama mučio sa raznoraznim povredama, ni nalik na „strelu“ koja se pojavila na EURO 2004, iz Gorenja i Kila. Sada sve više to podseća na neka prošla vremena.
Sada drugi igraju pod pritiskom, a ovi „prvi“ se igraju pritiska. Tako je bilo i sa Vardarom, tako je sa PSŽ-om, Kilom i još nekim timovima od koji se očekuje „sve“. Vardar je pokazao da će imati tantalove muke da pobeđuje u gostima ove sezone, osim u Čehovu, koji je štikliran u beležnicama svih trenera. Tek slede prava iskušenja, grupa je izuzetno teška, pa će Celje, ako misli u TOP 16, morati kod kuće da pored Monpeljea, otkine nešto RNL-u i Vespremu.
Šteta za Celje, ništa manje za Zagreb. Tipičan španski meč viđen je u Logronju, gde je domaćin pritiskao sve vreme, sa sve kulturnim gestikulacijama publike u belim i nebo plavim košuljama. Pritisak, pritisak, pritisak, i na kraju, Zagreb je pao. „Sudije ne daju da se mali mešaju sa velikima“ reče Luka Žvižej posle poraza od Vesprema, i bi u pravu. Ništa manje u pravu nije ni Branko Tamše koji kaže da bi sa ovom ekipom na okupu velikani padali pre ili kasnije, ali vreme je novac, novac je vreme.
I jedno i drugo je potrebno Metalurgu. Šta se desilo u samo dva meseca ekipi koja je imala i glavu i rep godinama? Bez Darka Stanića, TOP 16 se propisno udaljio kao meta, ali grupa je toliko ujednačena, da je svaki ishod i dalje moguć. Lončići su pobrkani, mlado-staro, zadovoljno-nezadovoljno, ostaje da navijači Metalurga veruju da će Lino Červar uspeti da ih poređa, onako kako treba.
Neka se pripreme reprezentacije…
