ORLOVI BEZ RIJA: Dobro i loše iz Krakova za kraj olimpijskog sna

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Reprezentacija Srbije osvojila je 15. mesto na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Definiciju je lako doneti – Neuspeh. Orlovi su ostvarili najlošiji plasman u istoriji kontinentalnih takmičenja i ostali bez plasmana na Olimpijske Igre u Riju. No, čini se da je stepen razočaranja u odnosu na neke ranije neuspehe, koji se nižu od Austrije i EURO 2010 (osim EURO 2012 u Beogradu), daleko manji. U tekstu koji sledi, pokušali smo da iz više uglova sagledamo ono što smo videli u Poljskoj, ali i proniknemo u budućnost.

OČEKIVANJA

Trenutak kada je Srbija, konačno, shvatila da nije rukometna velesila, bio je baraž za SP 2015 u Kataru, kada je u Brnu doživela katastrofu od Češke. Na to su se nadovezale toplo-hladne kvalifikacije za EURO 2016 u Poljskoj. Debakl na Islandu, foto-finiš sa Crnogorcima u Baru (onaj koji nisu preživele Nemačka i Švedska u godinama iza), a nakon svega i tri poraza na Super Kupu u Nemačkoj prošlog novembra. Uz žreb grupe za EURO 2016, koji je orlovima za rivale namerio Francuze, Poljake i Makedonce, priču o Riju i nekom velikom plasmanu, nekako prirodno, zamenila je samo tiho iskazivana želja da se u Krakovu „hrabro izgine“ u svakom meču.

To je i viđeno. Kao selekcija sa najmanjim rejtingom u grupi, Srbija je odigrala dve utakmice na napad i dobro poluvreme sa Francuskom. Svega je falilo po malo. Malo sreće, malo iskustva, bolji sudijski kriterijum, rutina u vođenju, podrške sa tribina i iz „mejnstrim“ medija, mir u rukometnoj zajednici…

SASTAV

Jedan od razloga usahlih očekivanja u finišu olimpijskog ciklusa za Rio jeste i dosta izmenjen sastav u odnosu na onaj sa kojim je Dejan Perić krenuo u kvalifikacioni ciklus za Poljsku. Setimo se, prvi meč sa Crnom Gorom u „Pioniru“ krenuo je sa bekovskom trojkom u kojoj su se našli momci iz Beograda 2012. godine – Ilić, Čutura i Vujin. Na golu su bili Kocić i Milić, na „crti“, pored Marsenića, dominantan Rastko Stojković, u defanzivi Vučković.

Mnogi na koje je Dejan Perić tokom kvalifikacija upirao prstom u znak podrške poput Marka Vujina, Petra Đorđića ili braće Čutura, jednostavno, izgubili su se u njegovoj viziji ili prokockali poverenje tokom vremena.  Sva ta selektorska lutanja, u krajnjem slučaju, videla su se i kroz rezultate u 2015. godini, i sa druge strane, čini se, odmogla momcima koji su zadužili dresove pred put u Krakov, da odigraju još koju utakmicu zajedno u mesecima koji su prethodili januaru.

Jasno, pitanja koje se nameću sama po sebi vezana su za duge reprezentativne pauze nosilaca igre poput Petra Nenadića ili Žarka Šešuma, koji su više od godinu dana čekali na poziv novog selektora. Koliko bi bilo bolje da su ranije pozvani, još više uigrani i ukomponovani u sve ono što su bili zahtevi Perićevog stručnog štaba?

DOBRO IZ KRAKOVA…

„Ekipa koja ne pada“ je jedan od jačih pozitivnih utisaka iz tri meča Srbije u Krakovu. Nije bilo prevelikih rezultatskih padova, psiholoških blokada, igrači su znali šta rade na terenu u svakom trenutku, što ih je i dovelo u dve završnice nadomak pozitivnog ishoda. Napad je bio tečan. Individualni napadački kvalitet Petra Nenadića i Žarka Šešuma došao je do izražaja.  Levi bek Gepingena, po prvi put se osećao u „svojoj koži“ u državnom timu, preuzeo odgovornost i bio dobar u oba pravca, dok je Nenadić pokazao da je rukometni „unikat“ više puta. Momak koji je iznad šablona, kada je dovoljno odmoran i kada mu se ne dozvoli da srlja, jedan od najopasnijih napadača u svetu rukometa.

Perić je dobro „izmerio“ ulogu Momiru Rniću. Krila Ivan Nikčević i Darko Đukić završila su turnir sa 70% uspešnosti šuta, što dovoljno govori u celokupnom utisku. Debitant Đukić, iako sam na svojoj poziciji, pokazao je visok nivo hladnokrvnosti za mlade godine koje nosi na leđima. Darko Stanić je imao dve dobre partije. Da je zaustavio poslednji šut Manaskovu, ne bi mogao da se odbrani „od ministrovanja“ po medijima. Ali, takav je sport.

ONO ŠTO JE FALILO…

O „odbrani iz koje kreće napad“ govorio je Dejan Perić pred put u Krakov. Nešto od toga smo videli sa Mađarima u prijateljskim duelima, ali na samom EURO 2016 gotovo ništa. Tražio je Perić tog vođu odbrane, izabrao je Iliju Abutovića, ali igrač Vardara ipak nije odoleo pritisku. Momak koji ima i intelektualne, ljudske, ali pre svega, rukometne kvalitete da zaduži reprezentativni dres, nije se snašao u debitantskoj ulozi prvog među jednakima u srpskoj 6-0. Još jednom se potvrdila teza da klub i reprezentacija nije isto, međutim, Abutovićevi kvaliteti nisu sporni i treba ga čekati.

Ni pivotmeni nisu blistali, Mijailo Marsenić i Bojan Beljanski. Pet postignutih golova sa linije u tri meča (uz nekolicinu iznuđenih penala), ali pre svega, slaba igra u odbrani, par nerazumljivih startova Marsenića za isključenja, koji se ne mogu više podvoditi pod neiskustvo, obojili su učinak kršnih momaka iz Vardara i Bregenca. Lako je zaključiti da je Srbiji falila napadačka rutina Rastka Stojkovića u pojedinim trenucima, momka koji je izgurao sve akcije do samog odlaska u Poljsku.

„Kratka klupa“ termin je vezan za „osmog igrača“ koji bi treba da uđe i donese timu nešto novo. Osim izmene Rnić – Nenadić, ni jedna druga Srbiji nije donosila novu energiju na terenu. Malo smo videli od momaka koji su označeni kao „rezerve“. Niko nije odigrao preko očekivanja, iako istini za volju, ni šanse nije bilo previše.

BUDUĆNOST

Petar Nenadić i Žarko Šešum iskristalisali su se kao vođe ove nove srpske postave, konačno su izbili u prvi plan, sa svim pravima i obavezama, ali daleko od toga da je reč o nekoj „novoj“ reprezentaciji. Ni ovaj sastav Srbije nije u cvetu mladosti. Njih dvojica su u tridesetoj sa zavidnim reprezentativnim stažom, ali ideal o broju nastupa za reprezentaciju spram broja godina, iznova je narušen. Srbija je imala debitante u ozbiljnim godinama (Abutović 28, Bošković 27, Elezović 34, Marjanović 27) za čije „osposobljavanje“ pod specifičnim svetlom utakmica na velikim takmičenjima je potrebno vreme. Na golmanskoj liniji, najmlađi Marjanac je imao 31 godinu.

SA ŠTITOM ILI NA NJEMU

I pored rezultatskog neuspeha, Dejan Perić je stvorio homogenu celinu. Na terenu se to videlo, a i van njega. Vodeći igrači ističu zadovoljstvo njegovim radom. Imao je vremena da preleži sve boljke svog trenerskog neiskustva kroz jedan kvalifikacioni ciklus. Rano je reći da je „zrelo“, ali je igra tima daleko zrelija od onog što smo gledali od oktobra 2014. godine. Šta bi se dobilo dovođenjem novog trenera u situaciji kada je baraž na manje od pet meseci? Koga bi to ekstra-kvalitetnog srpski rukomet mogao da priušti u finansijskoj situaciji u kakvoj se nalazi? Kao i za svakog trenera, tako i Dejanu Periću, svaki naredni rezultat je opredeljujući. Baraž za SP 2017 je vododelnica. Junski mečevi proizvode i pukovnike i pokojnike, boje srpski rukomet u crno ili ružičasto. Ako je neodlazak u Katar i Rio uzdrmao sve građeno u godinama iza, nokautom bi se zvao neodlazak u Francusku. Ako se prođe, biće lakše postaviti nove temelje.

PODMLAĐIVANJE

Ključno pitanje, svih pitanja, ono koje smo postavljali i posle Londona, i na koje nismo dobili adekvatan odgovor., vezano je za podmlađivanje. Mnogo komotnija je bila pozicija Veselina Vukovića posle Londona nego Dejana Perića u ovom trenutku. Tada je SP 2013 obezbeđeno kroz srebro u Beogradu, a za vizu za Francusku 2017, još mnogo krvi će morati da se prolije u junu. I to, ne debitantske, jer će to biti bitke za opstanak rukometa u Srbiji.

I dok se u Saragosi, umesto podmlađivanja, ganjala medalja 2013. godine, pod uslovom da preživi junski žrvanj i izbori plasman u Francusku, Dejan Perić će imati šansu da ne ponovi grešku svojih prethodnika i konačno postavi obrise onoga što bismo mogli da gledamo u Tokiju 2020. godine.

NOVA LICA ZA TOKIO

Odlaskom Darka Stanića i Momira Ilića iz reprezentativnog sveta, kao i izostankom Nikole Manojlovića, Nenada Vučkovića, Rastka Stojkovića i Marka Vujina, opraštanjem Alema Toskića u prethodnom periodu, srpska reprezentacija se suočila sa realnim kvalitativnim gubitkom i slabljenjem međunarodnog rejtinga. Ako se jedna stranica, po prirodi stvari, zatvorila (pod uslovom da se neko od spomenutih ne vrati), godine ispred nas će tražiti nove heroje.

Osim momaka koji su u Poljskoj nosili dres Srbije, biće potrebno nadoknaditi deficit na pojedinim mestima, koji može da brinu sve u srpskom rukometu. Ko će biti jedinica na srpskom golu posle ere Darka Stanića? Golman koji je najviše pokazao u prethodnom periodu, Obrad Ivezić, gotovo sigurno neće biti od koristi u junskom baražu. Ni on, ni Miroslav Kocić nisu u cvetu mladosti (1981). Dragan Marjanac je dugo čovek iz senke, vredan, radan, ali bez klupskog impulsa (igra u Bern Muriju) koji bi ga izbacio u prvi plan. Slaviša Đukanović je sam sebe precrtao za sva vremena.

Malo je golmana „srednje generacije“ koji su pronašli put ka vrhunskim klubovima. Darko Arsić je verovatno najdominantnija figura u srpskoj ligi, ali bez međunarodnog iskustva, njegov potencijal ostaće neiskorišćen. Vladimir Cupara je pokazao kvalitet u Ademar Leonu, Dejan Milosavljev nagoveštava dobru karijeru, Tibor Ivanišević pruža dobre partije u Banja Luci. No, optimistično je govoriti o broju 1, onom koji bi u junu trebalo da odbrani 15 lopti i pomogne Srbiji da dođe do Svetskog prvenstva.

Pozicije pivotmena i desnog beka, takođe, mogu biti problematične u OI ciklusu koji dolazi. Koliko je pivotmena mlađe generacije pored Beljanskog i Marsenića, sposobno da nosi dres nacionalnog tima? Zoran Nikolić je pružao dobre partije u dresu Vojvodine u EHF Ligi šampiona, Ivan Popović je po meri Dejana Perića, Živan Pešić ako nađe sredinu gde će se razigrati, ali krug kandidata nije preterano veliki.

Ni izbor levorukih igrača nije ništa širi. Kvalitet Bogdana Radivojevića (1993) bi uz onaj Darka Đukića (1994) doprineo da srpski rukomet o poziciji desnog krila ne misli do Tokija, pa i dalje (slično je i sa braćom Nemanjom i Vanjom Ilićem uz dopunu Filipa Marjanovića na levom krilu).

Problem se otvara na poziciji desnog beka. Od generacije 1988 pa na ovamo, sa radara su nestali Nenad Malenčić, Ljubomir Jošić, Đorđe Golubović, ozbiljan zastoj u karijerama imaju talentovani Vojislav Brajović i Stefan Terzić. Nekih „vunderkindova“ nema u generacijama koje dolaze. Nemanja Zelenović je tako ostao na vetrometini (u zavisnosti od statusa Marka Vujina (32) u budućnosti), a i on će morati da „preživi“ prilagođavanje najzahtevnijoj ligi na svetu – Bundesligi. Opredeljujuća po karijeru Miloša Orbovića biće njegova prva internacionalna stanica. Jedan od retkih koji je na mala vrata otišao, a uspeo da se nametne jeste Predrag Vejin, bivši igrač Ademar Leona, sada Dankerka.

Na bekovima, Luka Mitrović i Draško Nenadić su momci koji su potvrdili kvalitet i imaju „lepe“ godine za igranje u nacionalnom timu, uz momke koji su sada bili u kombinaciji. Ako još neko „digne glavu“ iz generacije 1994, poput Beloša ili Sretenovića, to će biti samo plus više, uz momka koji dolazi, Milana Jovanovića (1998) iz Vojvodine. Naravno, Srbija ima na stotine internacionalaca i teško je izdvojiti, pa i nabrojati neke koji su bili ili bili blizu nacionalnog tima.

Bilo kako bilo, Perić neće imati puno izbora.

A ni srpski rukomet. Posle tri selektora u jednom ciklusu, mnogo igrača, koncepcija, velikih ambicija, loše atmosfere, podeljenosti rukometne zajednice, termin „novi početak“ što se tiče reprezentacije – ne bi smeo da bude floskula. Iz koje god pozicije da gledamo, kojim god očima, kakvim god interesom vođeni, iz opozicije ili pozicije – to je realnost. Na osnovu onoga što ima i onoga što dolazi, Srbija je daleko od medalja i velikih ostvarenja, ali pametno i dosledno, srpski rukomet mora da izvuče maksimum iz svega što poseduje.