Postoje stvari u sportu, koje nikada ne možete da predvidite. Zdravlje kao preduslov sreće, kod sportista je uslov opstanka. Mediji u potrazi za najboljima i najjačima, brzo zaboravljaju na one, koje su do juče "kovali u zvezde". Ipak, posle svakog pada, čovek ima šansu da se digne. Tako se i mi nadamo, da ćemo uskoro učestvovati u povratku jednog vrhunskog rukometaša na veliku scenu. Pričali smo sa Alenom Muratovićem (30), do pre samo godinu dana, jednim od najboljih levih bekova Evrope, čovekom čiji je transfer iz Valjadolida u Flensburg leta 2008.godine, u tom trenutku bio najveći u istoriji Bundeslige. Crnogorskog internacionalca zadesila je teška povreda šuterskog ramena početkom godine. Devet meseci kasnije, Alen je na terapijama, a datum povratka na teren, još uvek je nepoznat.
Nepisano pravilo je da kada se sportisti povrede, brzo padaju u zaborav. U pripremi intervjua, pokušavao sam da nađem nešto na crnogorskom webu sa tobom nakon povrede, ali nema ničega…
– Pravo da ti kažem, nešto me nisu ni zvali (smeh)…
Onda da podsetimo da je leta prošle godine (2008.), tvoj transfer iz Valjadolida u Flensburg bio najveći u istoriji Bundeslige. Obeštećenje je bilo 700 hiljada Eura.
– Tako je. Zatim su ovog leta došli Duvnjak (milion) i Narcis (1,3 mil.)…
U jednom trenutku, Valjadolid je imao dva najveća transfera u istoriji rukometa, tebe i Čemu Rodrigeza, koji je za milion Eura obeštećenja otišao u Siudad Real. Očigledno da vam je gazda kluba bio dobar trgovac?
– Verovatno jeste. Valjadolid nije veliki klub, sada je treći, četvrti u ASOBAL-u. Polako raste. Ta godina, kada smo odigrali dobro, bila je prva u Ligi šampiona u istoriji kluba. Došli smo do polufinala, gol nam je falio do finala. Klubovi su videli naš potencijal i uzeli nas. Tako se potrefilo, šta znam…
Puno se očekivalo od tebe u dresu novog kluba, ali te je teška povreda odvojila od terena…
– Nažalost, zadesila me teška povreda ramena. Na prijateljskoj utakmici, 24. januar je bio, prilikom finte, posle duela, ispala mi je praktično "kugla" iz ramena. Doktori su mi brzo vratili ruku na svoje mesto. Posle dva dana sam snimio ruku i saznao da su mi ligamenti ramena totalno otišli i da moram na operaciju. Operisan sam i posle toga, morao sam pet meseci da pauziram, bez ikakvih aktivnosti. Sada sam u trenažnom procesu, ruka je mnogo bolje, ali još uvek neću igrati. Kada će to biti, zavisi od doktora. Uskoro bih trebao na još jednu rehabilitaciju, vezanu samo za rame. Ne mogu da prognoziram kada ću nazad na teren. U konsultaciji sa lekarima, odlučiću, kada ću se vratiti. Teška je povreda u pitanju i neće biti baš jednostavno.
Kako si zadovoljan Flensburgom, klubom i životom nakon pet godina u Španiji?Kako si se uklopio u tim pre povrede?
– Ovde je sve perfektno organizovano. Veliki je ovo klub, tako da nikakvih problema nema. Sve je cakum-pakum, sređena država, sređen klub. U Flensburgu je rukomet apsolutni broj 1. Mali je ovo grad, u jednoj ulici je praktično sve. Narod živi za rukomet, svi te pozdravljaju, svi te znaju. Što se tiče mog dolaska, na svakom početku je teško. Treba čovek da se navikne na drugačiji mentalitet, klimu, hranu, rukomet, ali znaš šta ti je posao. Ovaj rukomet ovde nema nikakve veze sa onim u Španiji. Ovde se igra mnogo grublje, više se radi na fizičkom planu, a više je i povreda igrača.
U stalnoj jurnjavi za Kilom i titulama, Flensburg je ove godine promenio filozofiju. Više nije samo "danski" klub, već je za trenera i generalnog menadžera doveo Šveđane, kao i za neke od igrača.
– Pa, tako je. Flensburg je praktično u Danskoj, granica je na pet minuta. Kako bi neko iskočio u Danskoj, odmah je dolazio u Flensburg. Sada je došlo do promene, pola tima su Danci, a pola Šveđani. Došao je novi menadžer, Ljuba Vranješ, trener, švedska filozofija u rukometu je na delu. Sve to dobro funkcioniše što se vidi i po startu u Ligi. Ambicije su nam da doguramo što više i daje u Ligi i Kupu Nemačke. Pokušaćemo da osvojimo Kup EHF, a mislim da je to uz malo sreće u žrebu i naravno, zdravlja, jako realno. Imamo mlad tim, pred kojim je velika budućnost.
Flensburg je nekako godinama bio najveći konkurent Kilu u borbi za vrh Bundeslige. Čini se da se, kako godine idu, situacija promenila, pa su sada to HSV Hamburg i Rajn Nekar Lowen, a vi ste ipak negde u "drugom šeširu"? Kil je nekada bio "švedski tim", a sada to više nije tako…
– Kil je uvek imao više novca i dovodio bolje igrače, TOP klase. Oni skupljaju najbolje sa svih strana. Takvog budžeta kod nas nema. Ipak, Flensburg je uvek bio u vrhu. To su dva velika, istorijska kluba. Što se tiče prvenstva, mislim da je Hamburg napravio strašnu ekipu i da će osvojiti Bundesligu. Najveći konkurent je Kil, a za njima idemo mi sa Lowenom.
Kao manji, Flensburg, dobijao je dosta rezultatskih packi od komšija iz Kila, udaljenog 60 kilometara, što bismo mogli nazvati i kompleksom. Da li je taj rivalitet i dalje žestok?
– Uh, kako nije. Puno je rivaliteta prisutno između nas. Evo, 14. oktobra Kil dolazi ovamo, a priča o toj utakmici se proteže već danima. Biće puna hala, velika borba, odlična utakmica, a nadam se da možemo i da pobedimo.
Glavnu reč u Flensburgu sada vode, otac i sin Karlen, Pjer i Oskar. Čujemo i vidimo da se mladi Karlen (desni bek, 19 godina) razvija u TOP igrača…
– Tata i sin funkcionišu odlično. Mali Karlen je najtalentovaniji igrač na svetu i polako izrasta u vrhunskog igrača. A o ocu, treneru, najbolje govore rezultati na početku sezone.
Kad smo kretali da igramo rukomet devedesetih, gledajući ga na televiziji kako pleše po terenu, stalno smo se pitali, odakle je ovaj Ljuba Vranješ, jel priča srpski, da li dolazi u Srbiju, itd. Pa, otkrij nam tajnu?
– Priča Ljuba srpski, ali nije nešto posebno vezan, jer je dugo u Švedskoj i pravi je Šveđanin. Ipak je to drugi mentalitet. Bez obzira, mi se odlično slažemo i pričamo.
Iz ove perspektive, kako vidiš svojih pet godina u Španiji (Kangas i Valjadolid)?
– Bilo mi je super. Iz Lovćena sam došao u Kangas. Tamo proveo dve dobre godine, dokazao se i prešao u veći klub. U Valjadolidu sam se igrački istakao još više i dotakao vrh rukometa. Imali smo kvalitetnu ekipu, igrali odličan rukomet…
Mnogi žale što vas 2007. godine nisu videli u finalu Ligu šampiona sa Kilom. Stali ste na poslednjem koraku…
– Imali smo odličan sistem, koji je forsirao naš trener Pastor. Samo nas je sedmerac delio od prolaska u finale i to protiv Flensburga. Ipak, penal je promašen, a Flensburg je otišao da se bori za pehar. Ipak, to je bio ogroman uspeh za Valjadolid, koji je mali klub, u poređenju sa ostalima u tom društvu. Bila je to sjajna sezona za sve nas.
Da popričamo malo o reprezentaciji Crne Gore. Rekao si "zbogom" nacionalnom dresu i pre povrede. Zašto ako je išlo dobro?
– Jesam. Razlog je bio previše utakmica, putovanja. Nisam imao više vremena ni za šta u životu, kada se spoje obaveze u klubu i reprezentaciji, tako da sam rešio da oslobodim mesto mlađim igra
čima. Znam da sam bio kritikovan, ali sam i preko toga prešao.
Ipak si i mnogo dao. Igrali ste drugi krug EP-a u Norveškoj, a to sada izgleda kao još veći uspeh.
– Pa, svi smo dali zajedno…
Ponavljanje takvog uspeha, trenutno za Crnu Goru zvuči kao naučna fantastika u narednih par godina…
– Stoji da će biti teško. Treba vremena, a i sreće da ti se potrefi dobar žreb, da uopšte imaš šansu da se plasiraš na neko veliko takmičenje. Ipak, to se može desiti i vrlo brzo, pa bi opet Crna Gora mogla da napravi nešto velik, to jest da se plasira na veliko takmičenje.
Nesrećni poraz od Rumunije u baražu za SP u Hrvatskoj je bio neka prekretnica, na dole. Da ste vezali dva velika takmičenja, sve bi drugačije izgledalo.
– Da smo dobili Rumune, verovatno bismo dobili krila za sve dalje. Ipak, izgubili smo i sada moramo da čekamo neku drugu šansu.
Bili ste prva reprezentacija Crne Gore u nekom sportu, koja je učestvovala na kontinentalnom takmičenju, popularniji od vaterpolista…
– Jesmo, svi su nas voleli i pratili. Bili smo u centru pažnje. To je velika stvar za malu državu, odmah neko takmičenje. Ljudima smo bili simpatični i zbog naše borbenosti, ali smo u suštini bili daleko od nekih velikih rezultata. Za nas je najveći bio sam plasman na takmičenje. U drugom krugu na EP-u nismo dobili nikoga. Nismo se nadali ni da ćemo odigrati nerešeno sa Rusima u prvom krugu i proći dalje. To je bilo veliko iznenađenje za nas.
Igrao si i za selekciju Srbije i Crne Gore, sa kojom si osvojio peto mesto na SP u Tunisu.
– To je bila velika stvar za mene. Odličan rezultat, veliki rezultat na velikom takmičenju, a malo sreće nam je falilo da uđemo u polufinale. Tada smo bili prava ekipa, vrhunska.
Vodio vas je Veselin Vujović. U Srbiji se odavno odomaćila teza da je favorizovanjem Crnogoraca u reprezentaciji, Vujović oslabio srpsku selekciju nakon razlaza država?
– Mislim da to nije tako. Mi smo bili kvalitetni igrači i zaslužili smo mesto u toj reprezentaciji, kao i svi drugi. Trener je taj koji dovodi igrače u reprezentaciju, a sad, drugih mišljenja, normalno da ima. Ljudi različito gledaju na te stvari. Svi koji su bili tada u timu, to su zaslužili. Sada Srbija ima vrhunsku reprezentaciju i siguran sam da će napraviti odlične rezultate na sledećim takmičenjima.
Spremaš se na odmor u Crnu Goru. Kako uopšte provodiš vreme van rukometa?
– Idem na 15 dana kući, da se odmorim i vidim familiju i prijatelje. Malo ću trenirati, trčati i dizati tegove, naravno, sa malom kilažom. Polako to povećavam. Nadam se da će biti sve bolje.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
