Table of Contents
Godina 2023 biće upamćena kao najslavnija u istoriji RK Vojvodina. Bolju kada je u pitanju srpski klupski rukomet, baš zbog svega što su rukometaši šampionskog tima iz “Slane bare” napravili, odavno nije gledala domaća publika. Tim Borisa Rojevića vratio je srpski rukomet na evropsku mapu osvajanjem EHF Kupa prošle sezone, a na pobedničkom talasu ostvaren je i plasman u TOP 16 fazu EHF Lige Evrope u povratničkoj sezoni, i to prilično ubedljivo.
Čovek koji je postavio fundamente modernoj Vojvodini i njenih 10 uzastopnih titula, sa njom prolazio kroz različite faze, uspone i padove, često bez rukavica i uvijanja, nekada trener, sada direktor, Darko Jevtić, u razgovoru za Balkan-Handball.com, analizirao je razloge uspeha svog “životnog dela”, osvetlio ulogu svojih saradnika i najavio velike stvari za budućnost.
Ostvarili ste četiri pobede u pet mečeva grupne faze EHF Lige Evrope. Da li je ovo bio realan scenario i rasplet koji ste očekivali?
- Realno je bilo. Ovo je bila procena svih nas u klubu. Ono što nas je iznenadilo, bila je pobeda nad Silkeborgom kod kuće što nam je nagovestilo da ekipa ima ozbiljan kapacitet i potencijal da igra TOP 16 fazu. Nismo igrali Ligu Evrope par godina. Imali smo sreće u žrebu, izbegli smo grupu smrti sa Berlinom, Dinamom i Šamberijem. Ova grupa nam je dala ozbiljnu šansu koju smo prepoznali i zgrabili. I raspored nam je išao na ruku. Prvo kolo u Skoplju sa Alkaloidom, mladom ekipom i klubom bez evropskog iskustva. Oni su se tražili, a mi smo to iskoristili i dobro startovali.
Pre godinu i po dana pri kraju sezone 2021/2022, Vojvodina je bila „na aparatima“, a mnogi su tražili izlaznu varijantu sa „Slane bare“. Za par meseci ustrojeno je nešto što je dovelo do najbolje godine u istoriji kluba, a kako stvari stoje, ne planirate da stanete…
- Da budemo do kraja iskreni, bili smo ozbiljni na aparatima, s tim što naši aparati i oni drugih klubova u Srbiji nisu na istom nivou. S takvim ambicijama koje smo imali, bili smo u ozbiljnom problemu u jednom trenutku. Pojavila se, međutim, jedna nova snaga. Želim da naglasim da je perpetum mobile svih uspeha Vojvodine poslednjih 12 godina Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa. Veliki lokalpatriota, ljubitelj sporta, čovek koji je ovaj klub učinio večnim. Ovi rezultati koje postižemo ostaće u analima sportskog Novog Sada kao dostignuće iznad svih ostalih. U tom trenutku se pojavljuje Dragoljub Zbiljić, jedan menadžerski tajfun, tako bih ga nazvao. Ljubitelj sporta koji gleda na sve iracionalno, sa ogromnim žarom i strašću, a uz to i ljubitelj rukometa, jer ga je i igrao kao mlad. On se pojavljuje i stvara se tandem koji je trenutno izrodio osvajača EHF Kupa, učesnika Lige Evrope i svi se nadamo, da li iduće ili one tamo sezone,učesnika Lige šampiona.
Doveli ste neka reprezentativna pojačanja proteklog leta. Da li su novi igrači „položili“?
- Od onog što smo mi gađali tokom leta, jedino taj pivotmen Tunišanin nije uspeo da se nametne. Sve ulazne informacije o njemu bile su dobre, ali teško mu je bilo da se privikne na ovdašnje prilike. Došao je u ozbiljnim godinama, u kojima još nije ostvario sve svoje rukometne motive za razliku od Borisa Puhovskog, koji je došao kao ostvaren igrač i porodični čovek. Bilo je Mariuanu jako teško, nije se stvorila hemija između kluba i njega, i to bih nazvao nekim promašajem. Sve ostalo je pokazalo ozbiljan kvalitet ili je u procesu aklimatizacije ka tome da se ostvari u punom potencijalu. Mi smo sa svima ostalima jako zadovoljni.
FLENSBURG „VRLO VEROVATNO“ DOLAZI U SPENS
Posle prolaska grupe, čeka vas TOP 16 faza i četiri utakmice protiv nemačkog Flensburga i švajcarskog Kadetena. Da li ste već odredili nove ambicije u skladu sa situacijom i rivalima? Da li je Voša spremna za ovakvo novo društvo?
- Ulazak u TOP 16 će zaokružiti kalendarsku 2023. godinu kao apsolutno najuspešniju godinu kluba od njegovog formiranja. S tim se ne treba igrati. Veoma smo ponosni na taj rezultat u nekim vremenima koja nisu laka u ovoj zemlji. Vratili smo Novosađanima, a i šire, osmeh na lice. Naše evropske utakmice su dupke pune, osvajanje EHF Kupa je bilo nešto istorijsko, ljudi imaju emociju prema onome što radimo. Osvajanje trofeja se nije očekivalo. Mi smo od trećeg kola igrali bukvalno na foru „aj da probamo“. Pa da probamo, pa da probamo i na kraju je došao pehar. TOP 16 Lige Evrope u ovoj konkurenciji je vredan rezultat i niko ga ne sme potcenjivati. Ova godina s tim rezultatom je zaista izvanredna. Ono što Vojvodinu hrani jesu veliki snovi. I naravno da je svima u Novom Sadu jedan Flensburg veliki san. I naravno da opet imamo pritiske sa raznih strana, čak i od EHF-a da igramo u velikoj dvorani SPENS-a. Oni misle da je lako napraviti jednaku atmosferu u tolikoj dvorani. Za evropske utakmice imamo između 4.000 i 5.000 trebovanih karata, što naravno ne možemo da sprovedemo zbog kapaciteta „Slane bare“. Da li bi mogli u onolikoj dvorani da stvorimo približnu emociju kakvu imamo u našoj hali, veliko je pitanje.
A da li ima smisla ne izaći ljudima u susret i onemogućiti im da gledaju jedan od najboljih timova na svetu, Pitlika, Gotfridsona, Burića?
- U pravu ste, ali ta situacija mora da se definiše kao dar za naše igrače i trenera. Oni moraju da imaju taj podsticaj i da osete dobru energiju, a mi kao klub da pokušamo da se izmerimo u svakom smislu i dovedemo 5-6.000 ljudi na SPENS. Mislim da je Flensburg ta utakmica. Sa dobrim procentom verovatnoće mogu da kažem da će se ta utakmica igrati u velikoj dvorani. Što se tiče Kadetena, to će nam biti šansa da izborimo TOP 12 i doigravanje za četvrtifinale i to će se igrati u našem „teatru snova“ na Slanoj bari.
Završena je polusezona u Super ligi. Sve je u skladu sa očekivanjima, osim možda malo slabijeg starta Partizana prouzrokovanog povredama, ali i crno-beli su pokazali da su tim za plej-of dominacijom u Leskovcu. Kako trenutno stvari stoje, Vojvodina i Partizan bi mogli da se namere u polufinalu. Da li je to željeni scenario za vas?
- Mi obožavamo utakmice sa Partizanom, to su pravi derbiji. Ako to oduzmeš srpskom rukometu onda ga stvarno nemaš, to je jasno. Prošle sezone atmosfera na Slanoj bari i ona utakmica plej-ofa od dva sata i 40 minuta, pa revanš na Banjici gde su navijači Partizana napravili fenomenalnu atmosferu, to je ono što nam treba svima. Titula je osvojena u Beogradu u takvoj atmosferi i bilo je stvarno epski. Osvojili smo tri trofeja prošle sezone, a ni jedan nismo proslavili kod kuće, što nam je i krivo. Ne izdvajamo ni jednog rivala u borbi za titulu. Zalagao sam se za uvođenje formata plej-ofa poslednjih 10 godina. Sport je stvarno epska stvar gde nekada slabiji pobedi jačeg. I ne može ova era Vojvodine da traje doživotno. Pašće Vojvodina. Jednostavno pojaviće se neki momci koji će tu priču srušiti, a njima ćemo znati da čestitamo.
RIVALI U SRBIJI UDALJENIJI NEGO RANIJE
Kako merite rivale, ko je najbliže kvalitetom Vojvodini ove sezone?
- Ove sezone su nam najudaljeniji. Ne samo zbog igračkog kvaliteta, već razliku najviše pravi mentalitet. Ovaj klub ima šampionski kod i gen, da kada gubite pet razlike od Silkeborga i dalje mislite da možete da preokrenete i da nije gotovo. E to je ono što fali svim našim rivalima u Srbiji. Ulaze u mečeve sa Vojvodinom u nekom specifičnom psihološkom stanju. Nema veze da li je to Golubović koji je stigao letos, Pušica koji je tu sada godinu i po dana ili Milenković koji je tu četiri sezone. Kada se obuče ovaj dres, oni se osećaju šampionima. I kada je teško, nemaju izbora, veruju u pobedu.
Kakvo je poređenje Borisa Rojevića prvog dana kada je postavljen umesto Kasima Kamenice da pokuša da spase gotovo izgubljenu sezonu 2017/2018 i Borisa Rojevića danas?
- Ozbiljno lukavo oružje. Čovek koji živi rukomet 20 sati dnevno, koji je u nekim stvarima vizionar u igri. Lako je probati iskopirati akciju od neke ekipe ili trenera, ali sam je osmisliti i realizovati, baš i nije. Kao bivši trener govorim iz tog ugla, izuzetno zadivljujuće je kako brzo implementira neke stvari u igru. Čini ti se da bi nekome trebalo 10 dana da ubaci neke dve akcije sa igračem više, ali on to reši u dva dana i sve funkcioniše kao sat. To mi je prosto neverovatno. Kada neko analizira utakmice sa La Riohom u Španiji i Silkeborgom u Novom Sadu, to su dve različite Vojvodine. To nije isti rukomet. Njega je dosta teško skautirati, napreduje iz dana u dan. Nebo mu je granica. Smireniji je malo nego ranije. Tu bi mogao da pomogne sebi, jer njegovo davanje prema klupi i klubu je iracionalno. To je ozbiljna potrošnja.
„TO SAM JA, VOJVODINA JE MOJ ŽIVOT“
A kakav je autoportret? Puno je prošlo od onog prvog pehara Kupa Srbije sa Đurađom Trbojevićem do danas. Vojvodina je napravila dominaciju kakva verovatno neće biti viđena do kraja naših života, u velikoj meri zahvaljujući i tvojoj energiji. Ona je nastala delimično i zahvaljujući tome što su beogradski brendovi, Partizan i Crvena zvezda, deceniju proveli na kolenima finansijski i organizaciono u svojim rukometnim sekcijama. Impulsivan vidljivo, van granica sportskog u pojedinim momentima, ali je izjava Borisa Rojevića u našem podcastu pre par meseci „da ni jedan igrač ne može da dođe u klub, a da se on ne složi s tim“, bacila jedno drugačije svetlo i na te odnose i relacije u klubu, za one koji ih ne poznaju.
- Kada gledam Darka Jevtića nakon utakmica na snimku i analiziram takvo ponašanje, imam ozbiljan transfer blama. Svaki put je tako. Imam ozbiljan transfer blama, ali jednostavno to sam ja. Svako moje drugačije ponašanje bila bi ozbiljna gluma koju bi prepoznali svi koji rade u RK Vojvodina. Od sekretarica, Marka Vujina, Dušana Bajatovića, Borisa Rojevića, igrača, svi bi znali da je to neko foliranje i nešto što ja nisam. To je jednostavno tako. Kada počne utakmica, počinjem da menjam boju u licu. Ide prvo crvena, pa ljubičasta. Rukomet je moj život. Vojvodina je moj život. To je klub u kome sam tri decenije i ono jedino što sam u životu radio. Bio sam pomoćni trener, pa glavni trener, sportski direktor, sada generalni. Ovaj klub je moj član porodice. Kada imate takav odnos prema klubu i poslu koji radite, ne može ponašanje da bude drugačije.
„MARKO JE BRAT I VELIKI AS – SAVRŠEN TANDEM“
Sa Markom Vujinom ste krenuli u projekat evropske Vojvodine…
- Moram da istaknem da je to ogromno pojačanje za klub. To je jedan dečko koga bih uzeo za brata sutradan. Sada se dogovorimo koga ćeš da izabereš za brata da možeš, ja kažem „Marko Vujin“. Toliko jedan enormni as evropskog kalibra, a toliko jedan dečko operisan od sujete, normalan, toliko prizeman i kompatibilan meni. Ja sam vatra, on je voda. On i ja smo savršena kombinacija. On je meni lično doneo puno toga. Rasterećenje prema sponzorima i igračima. Dugo smo mi ovde na Slanoj bari. Ljudi su se možda i zasitili mene, ali onda se pojavio on, jedna nova energija prema medijima, sudijama, svim činiocima rukometnog sporta. Pojavio se jedan momak za koga mislim da bi bilo šteta da ostane na nivou RK Vojvodina. Državna šteta, jer on je dečko koji je pametan, obezbeđen egzistencijalno, koji zna šta hoće od života. Takvi ljudi nam fale. Doneo je nemačku preciznost i stabilnost. Kada fali plata jedan dan onda je haos prema svima. On ima tu osobinu. Zašto konobarica tamo gde pijemo kafu primi platu na vreme, a naši igrači čekaju do 15-tog? Moraju svi isto. Doneo je evropsku patinu Vojvodini i u tom delu sam mu neizmerno zahvalan.
Pre meča sa Alkaloidom, razgovarali ste sa Dušanom Bajatovićem. Da li u tim formalno-neformalnim pričama dođe do toga „hajde da igramo Ligu šampiona ovde u našem gradu“…
- Mi smo u toim projektu već drugu sezonu. To je put.
PUT POSTOJI – SPREMAMO SE ZA LIGU ŠAMPIONA
Da li on nameće tu neku dinamiku ili to dolazi od strane kluba?
- Pa dobro, on zna kako ja tražim. Ja, kvalitetno tražim. Zajednički se prave planovi. Marko, ja, Zbiljić i Bajatović smo seli prošlog leta i rekli „za dve godine Liga Evrope, za četiri Liga šampiona“. Mi smo osvajanjem EHF Kupa ubrzali sve. Izbegli smo kvalifikacije za Ligu Evrope gde je mogao da nam padne Rajn Nekar Leven i odmah da imamo problem. Od započetog ciklusa preskočili smo jednu stepenicu. Na nekim rukometnim činiocima je da tu priču o Ligi šampiona dočekamo ranije godinu dana nego što je ona trebalo da se desi. Vojvodina je realno potrebna evropskom rukometu. S tim proširenjem Lige šampiona, vidim naš klub unutra. Pokazali smo već ovog leta u Doboju da možemo da budemo deo tog društva. Možda ne tog nekog elitnog od osam do 10 ekipa, ali ni jedna ekipa Lige šampiona od 11. do 16. mesta ne može biti sigurna da će pobediti Vojvodinu. To su pokazale utakmice sa Celjem, Zagrebom, Pelisterom i Monpeljeom koje smo dobijali, i to muški. Sada dolazimo do priče, kada, šta, kako i s kim. Mi smo u nekom tom planu, ali problem je da neki naši igrači sa svojim godinama izlaze iz tog plana. To me malo muči. Da li će Puhovski moći da izdrži još te dve godine na ovom nivou? Milan Vukovljak, duša i srce ovog tima, pa Miljan Pušica, to je evropski tandem defanzivaca, momci više nisu mladi. Nisam preveliki optimista u dopunu sastava kada ona dođe na dnevni red.
Sada se o budžetu priča u sedam cifara…
- Da,da. Pričali smo ti i ja već godinama o tome, to je isto bio neki san. Sada se ostvario. Nije u sportu sve matematika. Nije u sportu budžet rezultat. Imamo toliko primera oko sebe da klubovi imaju ozbiljne budžete, a zašteka se sa rezultatima. Vojvodina je pokazala da u taj motor šta se sipa, taj motor radi i stigne tamo gde treba. Imamo jasnu viziju koliko košta ono što hoćemo da uradimo. Imali smo sreću da to uradimo uz puno dobrog rada.
ZA LŠ 2.000.000 EVRA
Sa kakvim budžetom bi sačekali Ligu šampiona?
- Teško bez 1.8-2.000.000 evra. Teško je i Ligu Evrope igrati bez toliko, a igramo je. Toliko sada nemamo. Bez dva miliona je jako teško. Optimista sam da možemo da dođemo do tih para jer je ovo postao sociološki fenomen u Novom Sadu. Ništa ne pobudi takvu pažnju kao utakmice RK Vojvodina. Zamislite veliki SPENS pa da se pojave te ekipe, tipa Segedina, Vesprema, Kila, to bi bila ozbiljna atrakcija u Novom Sadu i celoj Pokrajini.
„SRPSKI RUKOMET NE SME DA IZGUBI STEFANA“
Doveli ste Stefana Dodića, pregovarate i sa još nekim srpskim reprezentativcima za narednu sezonu. Šta je ideja, u kom pravcu da ide sastav? Stefan je u specifičnoj situaciji. Sezona u Zagrebu, samo par meseci u Celju, taj ugovor sa Kielceom koji ima, problem sa kolenom. Neosporan talenat, ali je u silaznoj putanji trenutno. Koliko ćete ga čekati, šta vam je namera. Znamo i da stil i način rada Borisa Rojevića ništa nije „lakši“ u odnosu na Alema Toskića…
- Prva istina. Stefanu Dodiću mnogo više treba Vojvodina nego Vojvodini Stedan Dodić. Ako on to kao dečko shvati u startu biće na dobrom putu. Neću reći da mu je poslednja stanica, ali je pri kraju. Bili smo dužni srpskom rukometu da Stefanu pružimo ruku i državi Srbiji koja je stvorila ovakav klub. Mi ako izgubimo Stefana kao srpski rukomet, to je neprocenjiva šteta. On će kod nas imati svo vreme ovog sveta. Rekli smo mu, „ne moraš da dođeš ni u oktobru, novembru, decembru, dođi u januaru, ali bez bola“. Ako te nešto boli u januaru, čekaćemo februar i mart. Ne sme da ima nikakvu presiju i tenziju što se tiče svojih nastupa u Vojvodini. Došao je na kompletnu ekipu. Ništa nećemo izgubiti ako ne bude igrao, ali moramo dobiti to dete „ful“ spremno za najbolje rukometne partije koje će pružati. On je igrač za Ligu šampiona. Nije on igrač za Ligu Evrope. Po svim karakteristikama je za elitu, ali samo onog trenutka kada bude zdrav. Iskreno se nadam da ćemo to dočekati, da ćemo uživati u njegovim igrama u dresu Vojvodine i da ćemo dobiti srednjeg beka za reprezentaciju na period od deceniju i više.
Da li ste izašli na tržište u potragu za desnim bekom posle teške povrede Milana Milića?
- Morali smo. Imali smo neke ideje, nismo uspeli. Znaće se rešenje naredne nedelje. Morali smo Goluboviću da pomognemo. Milan Milić je jedan od mojih najvećih ljubimaca. Najstrožiji sam prema njemu, najviše smo se svađali, moj je ljubimac, on je duša od dečka i igrača. Lepo ga je gledati na utakmicama. Prvo teška povreda u Pančevu, sada ovo sa La Riohom, to je bio i ključ poraza od Španaca. Da nismo doživeli taj šok, možda bismo pobedili. Vojvodina je njegova kuća. On neće ostati na ulici. Njemu ističe ugovor u junu, mi ćemo dati sve od sebe da ga produžimo. Kada se bude oporavio i stao na noge, kada bude mogao da igra, onda ćemo sesti i ko ljudi pričati da li je Vojvodina njegov nivo ili hoće da proba nešto gore i više. Meni je žao što je imao ekstreman uzlet pogotovo u odbrani, jer u napadu znamo šta može. U odbrani je počeo da se budi i mogao je da bude kvaliteta igrač i za reprezentaciju na Evropskom prvenstvu. Šta je, tu je, dobar je, mlad, želim i verujem da će se vratiti na nivo na kome je bio.
„DA SMO IZ NIŠA IMALI BISMO PUN ĆAIR SVAKU UTAKMICU“
Ono što je kritika iz medijskog ugla. Medijski kanali RK Vojvodina nisu u ravni sa ugledom i trofejima. Društvene mreže su praktično amaterske, nema izjava igrača i trenera po „mejnstrim“ medijima čak i nakon ovakvih uspeha na međunarodnoj sceni, utisak je da se obraćate više lokalnoj novosadskoj publici, iako ste odavno to prevazišli sportskim rezultatima…
- Da pričam o tom delu da je idealan, onda ne bismo imali šta da radimo. Vrlo je bitno da smo svesni toga i u narednom periodu ćemo raditi na tome da približimo Vojvodinu ostatku Srbije i AP. Ona mora biti regionalni projekat, kao novosadski ne može zaživeti u Ligi šampiona. Sa nekim ljudima koji su vodili Pokrajinu pre 7-8 godina, kada smo pričali oko neke nove hale gde bi trebalo da se izgradi, uvek sam potencirao prostor između autoputa i Vrbasa. To mi je davalo ideju da ću sklopiti sve mentalitete, i Novog Sada, i tog crnogorskih Vrbašana, Kule, Crvenke i Subotice, i tako bi ta hala živela 24/7 što se tiče rukometa i publike. Jako je teško napuniti halu u Novom Sadu. Ljudi van Novog Sada to ne mogu da shvate. Da ovaj klub egzistira u Nišu, sa onim mentalitetom dole i sportskom konkurencijom koja je tamo, mi bi imali 5-7.000 gledalaca u „Čairu“ svaku utakmicu, nebitno da li je Vranje ili Silkeborg. Nažalost, imamo tu borbu. Novi Sad je težak, ali nas je prepoznao. Novosađani su tvorci ovog kluba i treba da ga baštine i vole. Da li ga vole na pravi način, znaćemo kada doživimo prvi neuspeh. Sada je lako voleti Vojvodinu i biti uz nju, ali kada doživi prvi neuspeh, koliko ljudi ostane uz klub, to će biti rezultat onoga što smo radili svih ovih godina.
„SRPSKI RUKOMET U NOKDAUNU“
Kako vam se čini situacija u srpskom rukometu? Imali ste kao klub jedan „hardtalk“ sa čelnicima RSS prošlog leta posle oduzimanja vođenja lige ARKUS. Poremećeni odnosi, loša atmosfera, ni rezultati nacionalnih timova u većini slučajeva ne idu u prilog…
- To bih nazvao nokdaunom. Srpski rukomet je u nokdaunu. Mi smo se kao klub mnogo emotivno potrošili tokom leta u odbrani ARKUS. Nismo bili shvatani zašto to radimo. Onda smo Marko i ja seli i rekli „hajde da promenimo malo tempo igre, da se ne bavimo Savezom i srpskim rukometom. Da se ne bavimo odnosima u srpskom rukometu, da se bavimo Vojvodinom“ i to nam jako dobro ide. I svaki put kada pomislimo da izađemo iz te kolotečine, bude nam jako loše. Mogu da zamislim kako je ostalim klubovima koji rade na dnevnom nivou u toj atmosferi. Vojvodina se izmestila, radimo evropski, razmišljamo kako da pojačamo ekipu, unapredimo mlađe kategorije i poboljšamo marketing. Bavimo se nama, a ljudi u srpskom rukometu su u jako teškoj poziciji. Oni su za mene svi divovi. Patimo od nedostatka kvantiteta, kvaliteta, nedostatka kadrova, pera, sudija. Sada sam i mišljenja da te sudije ne greše namerno, već da je jednostavno došlo do toga da nema ko to kvalitetno da odradi. Svi ti ljudi koji su ubačeni u sistem. Imamo 3-4-5 parova, a mi gubimo nekoliko na godišnjem nivou. Znate šta je jedan sudijski par izgubljen na ovaj broj kvalitetnih sudija? Kada kažu braća Jevtić mi više nećemo da sudimo i opraštamo se, to je takav alarm da mora da ide i predsednica saveza, i prvi čovek sudijske komisije, i svi ostali kod te dece u kuću da ih pitaju „ljudi šta se desilo“ i vrate ih na teren po svaku cenu. A šta mi radimo? Okrenemo se i idemo dalje, kao da nisu ni postojali.
Koliko je samo godina potrebno da bi se odnegovao i izgradio jedan sudijski par…
- Ozbiljan sudijski par. Oni su doživeli da odsude istorijsku utakmicu na Banjici finale plej-ofa u onakvoj atmosferi i da ih tri meseca posle izgubimo za vijek vekova posle još tri dosuđene utakmice!? Pa to srpski rukomet sebi ne sme da dozvoli.
A šta očekivati od reprezentacije na EHF EURO 2024? Na grupu se gleda i kao na „najbolju i najtežu“ s obzirom da su Island, Mađarska i Crna Gora reprezentacije koje se mogu pobediti, ali i od kojih se može izgubiti. Toni Đerona je nesumnjivo pomerio rezultatski reprezentaciju i rasteretio neke odnose unutar i van tima…
- Osnovni kvalitet Tonijevog mandata je da smo dobili selektora koji ne razume srpski jezik. Druga stvar, na EP smo u jako teško grupi. Ko je potcenuje može jako da se opeče. Teška grupa sa skrivenim kvalitetom. Uvek igramo teško sa Crnom Gorom bez obzira na sastav. Island može da pobedi Dansku, bilo koga. Država je u mađarski rukomet uložila, sada već na stotine, ne više desetine miliona evra, u sve te klubove, akademije, sa Vespremom koji je uvek u prvom redu za osvajanje Lige šampiona u Kelnu. Ko ti daje za pravo da si ti favorit u tim utakmicama? Sam prolazak grupe bio bi vanredan uspeh. Ono kako merim svaku reprezentaciju, to je broj igrača koji igra u Ligi šampiona. Mi ih imamo nikada manje. To je skrivena opasnost za nas. Da li imamo dovoljno kvaliteta tog nivoa da igramo sa drugima? Braću Ilić volim, to su sjajni momci, sve super, ali ne igraju Ligu šampiona. Kukić možda vredi, ali igra Ligu Evrope, Dejan Milosavljev isto igra Ligu Evrope, Petar Đorđić, itd. To me čini manje optimističnim, ali navijam za rezultat koji će svima nama u srpskom rukometu dati novu snagu i energiju i poštovanje u odnosu na druge sportove. Moramo da uđemo u svaku utakmicu kao u finale EP. U svaku utakmicu moramo da uđemo u strahu, nema lako, nema bolji smo, ako uđemo tako, imaćemo ozbiljan problem. A samo nepojavljivanje u drugom krugu bilo bi kobno za srpski rukomet – jasan je i iskren na kraju razgovora za Balkan-Handball.com, Darko Jevtić.
