Balkan Handball

Rastko Stojković rekao „dosta“: Želeo sam puno, karijera mi donela još više

Još jedan član srpske srebrne generacije iz Beograda 2012. godine odlučio je da okači patike o klin. Vreme za oproštaj od igračke karijere došlo je i kada je u pitanju Rastko Stojković (38). Iskusni pivotmen, jedan od najboljih napadača kada je njegova pozicija u pitanju godinama u evropskom rukometu i definitivno među najomiljenijim i najiskrenijim sagovornicima koje smo imali tokom 12 godina Balkan-Handball.com, odlučio je da završi bogatu profesionalnu karijeru posle razlaza sa izraelskim Makabi Rišonom.

Beograđanin (38) je u svojoj karijeri nastupao za Crvenu zvezdu, Studentski Grad, Partizan, Borac, nemački Fulingen i Nordhorn, PGE Vive Kielce i Meškov Brest, a poslednju godinu proveo je u Izraelu.

U oproštajnom razgovoru za Balkan-Handball.com što se tiče igračke karijere, Rastko je prošao još jednom kroz sve ono što je proživeo u poslednje dve decenije…

  • Ostali smo bez titule u finalu plej-ofa. Dve utakmice smo pobedili, dve izgubili i jednu odigrali nerešeno. To je izazvalo veliko razočaranje u klubu, a samim tim želje, ambicije i finansije nisu bile na istom nivou. Sporazumno smo raskinuli ugovor, dogovorili se brzo i lako. To se desilo u nedelju, pre tri dana, evo me u Beogradu.

Da li si postigao sve što si želeo?

  • Da mi je neko rekao te 2005. godine na aerodromu, kada sam polazio u svet, da ću imati ovakvu karijeru… tada sam krenuo sa daleko manjim željama od onoga što sam napravio, a želje su mi bile velike. Moram da budem zadovoljan karijerom. Bahato bi bilo tražiti više. Igrao sam F4 u Kelnu, finala EHF Kupa, Kupa pobednika Kupova, Bundesligu, Evropska i Svetska prvenstva.

Šta je bilo najbolje?

  • Kompletan dožilvljaj Evropskog prvenstva u Beogradu. To nije trenutak, to su tri nezaboravne nedelje, druženja, ljudi oko tebe, puno emocija, punog Pionira, Arene, svega što smo proživela. Taj januar 2012. godine se ne zaboravlja.

Za čim žališ?

  • Nisam igrao na Olimpijskim Igrama u Londonu. To ostaje kao neispunjena stavka.

Tvoja generacija dugo je rasla u domaćem okruženja. Za većinu momaka, poput tebe, put u inostranstvo započeo je sa 24 godine. Tada si Crvenu zvezdu, posle sezone u EHF Ligi šampiona, zamenio nemačkim Fulingenom. To se dosta razlikuje od današnjih klinaca koji već sa 19,20 moraju „put pod noge“ da stave…

  • Ne znam da li je to sreća, ima raznih primera. Da mi je neko ponudio da odem sa 17,18, da se školujem i napredujem. Takve prilike nije bilo, drugačiji smo razvojni put imali. Ispostavilo se da je moj bio dobar. Imaš sa druge strane Marka Vujina, koji je sa 17 otišao iz zemlje i napravio karijeru kakvu je napravio. Kada sam odlazio, čovek koji me vodio imao je u tašni dva ugovora, za njega sam bio robovsko meso. Jedan je bio Konstanca, drugi Fulingen. Ko zna gde bi put mene odveo da sam izabrao ponudu Konstance koja je bila 30-40% bolja. Nisu oni tražili Rastka, već su dali ugovore tom menadžeru i rekli „treba nam pivotmen“. Nisam razmišljao o tome da treba da zaradim. Razmišjao sam da odem da vidim mogu ili ne mogu.U tome je možda razlika. Nekog muka natera pa mora da gleda novac odmah i po svaku cenu. 

Gde ti je bilo najlepše?

  • Država kao država, Poljska. Imao sam osećaj kao da sam kod kuće. Što se toga tiče, najlošije mi je bilo u Nemačkoj. Mentalitet, karakter, to jednostavno nije za mene, međutim, najviše sam naučio u Nordhornu. To je period karijere u kome sam se izgradio kao igrač i profesionalac, naučio neverovatne stvari od Nemaca i Skandinavaca. Trener mi je bio Ola Lindgren, odredio me kao igrača, kod njega sam prihvatio određeni način razmišljanja, funkcionisanja i pogleda na rukomet.

Ko su bili saigrači koji su te najviše odredili, motivisali, podigli…

  • Mnogo sam naučio iz konkurentske borbe sa Bjarte Mirholom. Ne pričam o tome kakav si druga sa nekim, već o toj borbi za opstankom i želji da igraš više od nekoga. Sve sam morao da naučim za mesec dana. Došao sam iz balkanske škole rukomet, a on Skandinavac, odličan, trener Skandinavac, voli ga više od mene. E pa ne može, ne dam ti da budeš bolji. Iz te borbe sa njim, mnogo sam naučio.

LINDGREN I BABIĆ

Rastko Stojković jasan pred olimpijsku godinu: Ni u kafanu se ne ide bez cilja

Ko su treneri kojima si najviše zahvalan?

  • Ola Lindgren i Željko Babić. Željko, taj čovek je fenomenalan. Jako ga volim, onako ljudski, ostali smo u lepim odnosima. Proizveo je totalno drugačiji pogled na rukomet kod mene, igrača od 33 godine u tom trenutku. Radili smo godinu i po dana u Brestu. Stvarno je bilo fenomenalno.

Reprezentacija…

  • Žao mi je što su se odricali od odgovornosti i krivicu svaljivali na igrače nikada se ne osvrćući na to da nekada nismo znali ni gde treba da trčimo. Dolazili su ljudi da vode reprezentaciju koji su po 10 godina bili bez kluba, plejada likova koja je samo uništavala.

Karijera je bila i šansa da stekneš puno prijatelja…

  • Kada dođem u Beograd, ne mogu da stignem da pozovem sve ljude sa kojima sam igrao, da popijem kafu, da se družimo, to su jako bitne stvari koje ti sport pruži. Generacija koja je osvojila srebro u Beogradu, ostali smo, ne drugari, već prijatelji. Naši treneri nikada nisu prepoznali prijateljstvo i zajedništvo u tim ekpama. Imali su suviše veliki ego da bi dozvolili da ne budu bitni. To što su oni imali sa nas 12-13, to su drugi morali da plaćaju stotinama hiljada evra plaćajući tim bildinge, psihologe koji su spajali one koji neće ni da sede zajedno. Puno sam ljudi dobio za ceo život. Od kuma koji mi je decu krstio (Nikola Manojlović) pa redom.

….

  • Da nisam imao Gorana Stojanovića kada sam došao u Nemačku, ja bih se posle pet dana vratio kući.Bukvalno me kao malo dete vukao za uvo, ovo moraš da uradiš, idi ovde, ovo ne treba, ne radi se to tako. Gledao sam u njega kao u oca. On je jedan od ljudi koji je obeležio mojih 15 godina u inostranstvu.

Poruka za neke nove klince?

-Treba biti spreman da učiš svakog dana i da budeš otvoren i za najmanje stvari. Da ih prihvatiš, razumeš, shvatiš šta je dobro za tebe, a šta ne. Žurba za novcem nije pametna. Težiti da budeš najbolji u onome što radiš je osnova svega. A bićeš najbolji ako budeš učio stalno. Kroz učenje, sve će propratne stvari doći – zaključio je svoj poslednji igrački intervju za Balkan-Handball.com, Rastko Stojković.

Srećno majstore čime god da se bavio!

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *