Balkan-Handball.com

„DOSSIER MAKEDONIJA“ (1): „Trka ponovo ima smisla“

Najjača liga na svetu, nemačka Bundesliga, drhti od jeseni koja bi mogla da donese prazne tribine i seriju bankrota najvećih timova svetskog rukometa. Plate su drastično smanjene u mnogim klubovima (Kil 50%), neki već prave scenario izlaska iz profesionalnog rukometnog sveta (Fukse Berlin), osvajač EHF Lige šampiona 2016, poljsko Kielce ostalo je bez oba glavna sponzora, portugalski klubovi otpustili su neke od najvećih zvezda, u Srbiji samo jedan klub u muškoj konkurenciji želi da igra u Evropi…

Rukometnoj (r)evoluciji u najmanje uspešnoj zemlji što se tiče terena 40×20 u vreme Jugoslavije, Makedoniji, ni pandemija korona virusa NE MOŽE ništa. Tamo gde je krenulo sa Pelisterom osamdesetih, nastavljeno sa Kometal Đorđe Petrovom devedesetih, a kulminiralo sa skopskim Vardarom i Metalurgom u prošloj deceniji, nastavlja se u nekom novom obliku sa novom energijom i ciljevima.

I taman kada se mislilo da će sa svezanim bisagama ruskog biznismena Sergeja Samsonenka, makedonskim rukometnim prostorom zavladati apatija, ulaganje u rukomet kao da je upravo tada dobilo smisao.

EFEKAT „SAMSONENKO“ ILI „TRKA PONOVO IMA SMISLA“

Makedonska šampionska trka, posle više od 10 godina godina, ponovo će se voditi u tri kolone. Poslednjih pet sezona mediji i navijači puno su izgubili odustajanjem Metalurga u trci sa Vardarom. Dok jedan od najbogatijih Makedonaca, Minčo Jordanov, čovek koji je dovođenjem Line Červara raspalio čitavu sportsku javnost i dao joj pravo da sanja, nije povukao „ručnu“ 2014. godine, do tada je makedonski derbi bio nešto što se sa nestrpljenjem čeka, događaj o kome je pričao region i Evropa, u kome su dva lika sa statusom „fudbalskih zvezda“, Lino Červar i Veselin Vujović imali glavne uloge.

S godinama od dva četvrtfinala Metalurga, pristalice teze da je Jordanov odustao u trenutku kada više nije mogao da obuzda domaće i regionalne zvezde u svojim namerama da plate približe svetskim zvezdama Vardara poput Šterbika i drugih, sve su bile glasnije. I ta teorija nije da „ne pije vodu“.

Da „neće da se trka“ sa investicijima ruskog biznismena koji je sipao novac kao kišu za vreme oluje, postalo je jasno i kada je gazda Makstila tokom pandemije korona virusa u „Autokomandu“ zajedno sa rukovodstvom kluba privoleo imena poput Zlatka Horvata i Momira Rnića.

U drugom delu grada, u ulozi vatrogasca našao se stari rival Metalurga i Pelistera, Mihajlo Mihajlovski. Čovek koji je tokom decenija ulaganja u Vardar, klub koji mu je na srcu, „prosuo“ puno novca, stigao je u poslednji čas da zaustavi totalnu devastaciju još uvek aktuelnog osvajača EHF Lige šampiona.

Da skopski derbi neće biti glavna priča pobrinuo se tim iz najrukometnijeg makedonskog grada – Bitolja. Eurofarm Pelister, nastao kao simbioza ulaganja ozbiljne kompanije jednog od najbogatijih Makedonaca Siljana Micevskog i želje armije navijača da se šampionska pesma zapeva u hali „Boro Čurlevski“ posle 15 godina, sačekao je izlazak Sergeja Samsonenka iz rukometne priče – spreman. U protekle dve-tri sezone prodefilovalo je nekoliko trenera i mnoštvo igrača sa manjim ili većim internacionalnim renomeom od kojih je dosta njih moglo da se podvede pod „prve mačiće“, obezbeđena mirna tranzicija od Rabotnika do Pelistera uz čiste račune sa lokalnom samoupravom i postavljanjem odnosa sa navijačkom grupom „Čkembari“ u pravi folder.

Sva tri kluba su u „niskom startu“.

ZAŠTO? 

Balkan-Handball.com je godinama živi svedok dešavanja u makedonskom rukometu. Tokom svih tih godina, pokušavali smo da dokučimo kako to da su tekstovi portala na srpskom jeziku čitaniji u komšiluku nego u matici i zašto su i kada Makedonci prelomili i rukomet proglasili za „nacionalni sport“? Suma sumarum, trebalo je objasniti neobjašnjivo. Upravo ono što danas imamo, kada je rukometno tržište u recesiji, na našim prostorima sport u milosti ili više nemilosti lokalnih vlastodržaca, a u Makedoniji puno klubova sa znanim i neznanim generalnim sponzorom.

Neke 2013. godine, legenda tamošnjeg rukometa, a i velika YU zvezda, Indira Kastratović, na ovaj način je pokušala da objasni fenomen „rukomet i Makedonci“:

  • Ljudi ovde mnogo vole sport. Verovatno ste primetili i kakva euforija vlada za sportistima ovde. Bila je jedna srpska rukometašica ovde sa oreolom svetskog i olimpijskog šampiona, igrala za Kometal. Kada sam se vratila sa sedmim mestom sa SP kao makedonska reprezentativka, ovde sam bila kao nacionalni heroj. Tada mi je rekla “osvojila sam svetsko zlato, ali se ljudi nisu ovako ponašali prema meni.” U tome je suština. Ova nacija obožava sport i ljudi koji imaju novca vole da, pored toga što su uspešni u svom biznisu, ulože u ono što narod voli. Ljudi su skromni, malo im treba. Mene i danas ljudi sreću, grle, ljube, a titula sa Kometalom je osvojena pre 10 i više godina. Poštuje se sportista. U tome je razlika. Uspeh se drugačije vrednuje.

Uspešni ljudi žele identifikaciju sa rukometom, dok u nekim drugim zemljama regiona “beže kao od kuge”. Tako i nije slučajno što je Mihajlo Mihajlovski rukovođenje Federacijom prepustio jednom od najuspešnijih Makedonaca mlađe generacije, vlasniku farmaceutskog giganta “Alkaloida” Živku Mukaetovu, tokom čijeg mandata uslovi za rad reprezentativnih selekcija su dovedeni na najviši mogući nivo, a klupski rukomet dobio dvostrukog šampiona Evrope.

TRI KLUBA – “TRI PORUKE”

Do pre samo tri meseca na pitanje “šta će biti sa Vardarom?”, niko nije znao da pruži odgovor. “Skupa igračka je istrošila baterije” govorili su sladostrasnici koji su priželjkivali da balon koji je stvorio simpatični Samsonenko – pukne što pre.

Ne dam da nestane”, bio je odgovor Mihajla Mihajlovskog, koga su navijači već duže od godinu dana, od početka obznanjivanja finansijske agonije crveno-crnih, navijači dozivali u pomoć.

Mihajlovski, međutim, osim uloge spasioca, koja ga sama po sebi zlatnim slovima upisuje u istoriju kluba, ne nudi “konačno rešenje”. Nasumično dovođenje igrača bez prevelike vizije, osim da se preživi sezona i spase domaći tron, bilo je i očekivano, s obzirom na renome kluba koji duguje po 10,15,20 plata i nevreme u kome se traže (maj-jun) igrači za narednu sezonu.

No, istorija angažmana Mihajlovskog na čelu Vardara, jeste serija trofeja na domaćoj sceni, ali i polovičnih igračkih i trenerskih rešenja po sistemu “drži vodu dok majstori odu”, nepostojanje osećaja za školu rukometa i mlade igrače, klub koji je ličio na “one man show” sa vizijom „do maja naredne godine“, bez marketinške i medijske strategije što je najbolje potvrdio profesionalni upliv Metalurga s kraja prve decenije XXI veka, kada je jedan klub iz predgrađa praktično bez navijača postao veća priča od sportskog brenda za koga navija gotovo cela Makedonija.

Osim nešto dobro selektiranih igrača od strane Veselina Vujovića (Karačić, Abutović, Stoilov), Samsonenko je od Mihajlovskog nasledio i klub bez kvalitetnog menadžmenta, pa i talenat da ga u takvim okolnostima i vrati bivšem vlasniku sa ugašenim “platnim spiskom” ljudi koji nisu radili svoj posao ili nisu znali šta treba da rade.

Da sudbinu Vardara oslobođenog brige za makedonski rukomet, pa samim tim i proizvodnju igrača, ne želi za sebe, postavio je od starta novi rukometni projekat iz Bitolja. Bez stranaca se ne može, naročito bez dobrih stranaca koji služe da se digne renome kluba i podigne svest, ali klub mora da stoji na čvrstim nogama sa domaćeg – makedonskog asfalta.

Ustrojstvo Eurofarm Pelistera liči na ono koje je Metalurg iznelo do trona i dva četvrtfinala EHF Lige šampiona sa Linom Červarom kao glavnim arhitektom. Momci iz regiona kao glavne zvezde koje će moći mentalitetski da se uliju u bitolski Širok sokak. Druga ekipa koja nije stecište “otpadnika”, već onog što domaći basen ima u ovom trenutku, dovođenje Ace Jovića za trenera koji se dokazao u radu sa klincima u “Autokomandi”, ali i konstantno pokazivanje Metalurgu “ko je gazda” na tržištu uzimanjem nekih od najboljih izdanaka tamošnje škole, sve su to predlošci za definiciju da u Bitolju nekakva vizija postoji.

“Vreme je da se rukomet vrati kući.”, ako je ikada i odlazio.

“The last but certainly not the least” Metalurg podiže glavu. Informacije iz Skoplja govore da se vidi kraj otplati dugova “zlatnoj generaciji” raspaloj s jeseni 2014. godine, a dovođenje iskusnih internacionalaca kojima nije “o glavu” da dolaze u Skoplje po svaku cenu i prazna obećanja, poruka je “dišemo ponovo” i razbežali navijači koji su odavno zaboravili reči himne „kako tebe nikoj drug“ stidljivo okreću glavu u pravcu hale gde je Lino Červar literalno „lepio prozore selotejpom“. Tim iz “Autokomande” koji se poslednji put radovao tituli 2014. godine, u prvoj sezoni Samsonenkovog Vardara, ima donekle komotnu situaciju da ga niko ne vidi na tronu. Pod uslovom da sezone bude, Metalurg bi više vremena imao da se posveti domaćoj sceni, iako se zna da će sve stati u par nedelja aprila-maja 2021. godine.

Do tada, svima je jasno da Makedonci u rukometnu jesen veruju.

NASTAVIĆE SE…

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *