KOLUMNA: Mir, brate, mir…

„Šta očekuješ od Srbije na EURO 2016?“ Na pitanje simpatične poljske koleginice Magde koja me je pozvala da pričam o karijeri Momira Ilića za zvaničan sajt Prvenstva, teško ko bi odoleo da da odgovor, ali ga nisam imao.

– „Ne znam“, rekao sam, „Zavisi od toga u kom sastavu se pojavimo u Krakovu.“

Naredno pitanje je bilo ono za milion dolara „U čemu je problem, zašto vaši najbolji ne igraju za reprezentaciju?“

Tako sam joj i odgovorio. „Možda i znam, ali nisam siguran 100%. Neću da rizikujem, ipak je za milion dolara“.

„Milion dolara“ vredi plasman „orlova“ u Rio 2016. Dva miliona vredi košarkaški kvalifikacioni turnir koji će država pokloniti KSS-u, koji je digao zemlju na noge. Odbojka je tu, vaterpolo je tu, rukomet nije tamo gde je bio 2012. i 2013. godine. Žene su zarobljene u raljama odnosa selektora i najboljih igračica. Možemo samo da ludo verujemo da će napraviti nešto u Danskoj, da navijamo, jer od realnosti slaba vajda.

Mnogo vredi plasman u Rio, kao znak preživljanja u trci sa ostalim sportovima u samoj Srbiji, a isto tako i u samom rukometnom svetu, gde je ono čuđenje „šta se događa sa ovima koji imaju takve igrače“, više to i nije, jer manje-više, rukometni svet se navikao na tu anomaliju sa godinama u kojima smo gubili od sve i svakoga.  Drugi aspekt je što „te igrače“ više i nemamo u timu.

Nisam pristalica teze da bi za reprezentaciju trebalo da igraju 16-rica sa najvećim ugovorima i najboljim automobilima na parkingu. Sa druge strane, ne razumem potrebu da se priča okrene naopačke, pa da se u reprezentaciju može i „Bus Plusom“. Ne zato što je neko manje vredan kao čovek, jer svaki momak koji odvoji pet minuta za nacionalni tim, ma kako se zvao, zaslužuje poštovanje, već zato što tržište najbolje zna, koliko vredi kao igrač. Ako u državnom timu može biti „ovako ili onako“, tokom 10 meseci klubovanja, najbolje se vidi, jeste ili nije igrač, kog ranga i kojih vansportskih kvaliteta.

Ne pristajem da Srbija sa 45 igrača u EHF Ligi šampiona i još 15-20 u Nemačkoj, Francuskoj, bude autsajder u evropskom rukometu. A sada, možemo se lagati, ali to je uloga Srbije na evropskoj rukometnoj mapi posle svega viđenog od leta 2013. godine na ovamo.

Selektor je tu da napravi balans. Da ne pretegne ni na jednu stranu. Da se niko ne osili, ali i da u mečevima od kojih hleb zavisi ljudima koji su u rukometu od Subotice do Zubinog Potoka, ne izmišljamo toplu vodu.

Dejan Perić će morati da žrtvuje deo sebe i svojih načela. Da se razumemo, ta žrtva ništa veća nije od one igračke, ali ako postoji zajednički interes, onda se mora naći i zajednički jezik. Da se zakopaju ratne sekire, počev od onih iz svlačionice u Orhusu januara 2014, kada još nije ni bio u funkciji, pa ranije ili kasnije.  To traži rukometna Srbija. Red otkaza, onih koje je Perić želeo, a koji iz raznoraznih razloga ne žele u državni tim, takođe je simptomatičan. Da li smo utvrdili uzrok? Da li se Stanić odmorio, Moša Ilić predomislio, Vujin zalečio…

Suviše je mnogo kvalitetnih igrača bilo do sada van njegovih planova. Nismo dobili podmlađivanje, naprotiv, u poslednji meč sa Crnom Gorom ušli smo sa prosećnom starošću generacije od 28.7 godina. To niko nije ni tražio, a i ko bi, ako se zna da se podmlađivanjem u godini kada se treba boriti za Olimpijske Igre, mogu baviti samo neke egzotične selekcije.

Nismo dobili ni kvalitet više, ni bolje rezultate od onih koje smo imali. Mršav skor u kvalifikacijama, preživljavanje, dovoljno da se nađemo tamo gde nam je i mesto. Odbranio nas je Obrad Ivezić u poslednjoj sekundi.

Poput njega, imao je Perić pogodaka. Pojedinci iz generacije 1994 svakako zaslužuju da su tu, iako su dešavanja u Brazilu, fino urušila selektorski autoritet, a rukometu se vratila kao bumerang i zabavna letnja priča o doktoru kao uzroku svih patnji „Orlića“ koja je trebalo da se čuje glasnije od 17. mesta.

Imao je i dosta promašaja. Ako je prirodna selekcija odradila svoje na nekim pozicijama gde smo dobili igrače istog kvaliteta, a 10 godina mlađe od svojih prethodnika, super – pozdravljamo. Međutim, ima još mnogo mesta u timu gde zjape rupe, gde je sentenca „dobar je momak“ i dalje ispred one „on je igračina“.

Zna se, tim nije skup najboljih igrača, ali kako to jedino u srpskom slučaju ispada da većina najboljih nije dovoljno dobra za tim? Opet kažem, „najboljih“ za koje tržište govori da su najbolji. Ima li primera u vrhunskom rukometu koji je pandan Srbiji? Ne postoji…

Isto tako, nevidljiva anatema bačena na nemačku Bundesligu mora da se skine. Van svake logike je da od tolikih igrača gotovo niko nije dovoljno dobar da bude deo reprezentacije. Da se bukvalno otpiše cela generacija 1986, ona koju je reprezentativno počeo da gradi još Veselin Vujović u vreme SCG, momci koje je Jovica Cvetković vukao uprkos svim klupama po klubovima u prvim pečalbarskim godinama, jedina koja je sistemski izgurana da dođe do ideala parametra „broj godina VS broj nastupa“!? Nemoguće da smo svi bili slepi kod očiju, i RSS, i bivši selektori, i mediji, pa i ovi vrhunski klubovi gde oni zarađuju svoj lebac godinama?

Sada kada treba da ubiramo plodove, mi puštamo trešnju da istruli…

Lako je prosuti, hajde da sastavljamo. Perić i od „ovakvih“ i od „onakvih“ mora da izvuče maksimum, da im nađe žicu, da ih sastavi, pomiri ili šta već.

„Orlovi“ moraju da prave rezultat – odmah i sada.