PIŠE: Žika Bogdanović
Da su olimpijske šampionke, Ruskinje su podsetile već u prvom meču turnira u Francuskoj. Nansi je video odličnu partiju igračica Evgenija Trefilova i Francusku koja je pokazala dosta slabosti i više nema prava na grešku ako misli da do polufinala, a ispred nje je još pet prepreka. Otpisivati svetske šampionke bilo bi neozbiljno, iako ne deluju impresivno, uglavnom sa Lakabre i Pino u glavnim napadačkim rolama.
Evropsko prvenstvo u Francuskoj izmeriće prolazno vreme svima na putu do Tokija. EURO 2018 je poslednje takmičenje na kojem se ima pravo na grešku, s obzirom da je zima 2019 u Japanu rezervisana za podelu viza za olimpijske kvalifikacije. To je i šansa da se Norvežankama konačno oduzme ono što je „njihovo“, jer neverovatno zvuči podatak da su od 2004. godine samo jednom ostale bez zlata, i to u finalu 2012 u Beogradu, gde su Crnogorke letele po terenu.
Norvežanke su na 11 od 12 Evropskih prvenstava osvojile medalju, sedam puta je to bilo zlato. Hergeirson ne spušta gas, idu na zlato, jasno je to kada je Loke u timu. Sa zlatnom kolajnom teško je zamisliti nekoga osim njih, Norvežanki i Ruskinja, možda Holanđanki, koje nisu imale najsrećnije SP 2017, i pored toga što su osvojile bronzu. Faliće im „pivotmenke“ Snelder i Broh, to uvek poremeti ekipu, na francuskom tlu, nisu u prva tri favorita, ali Bože moj, put im je otvoren.
O medalji ne govore glasno, ali polutiho za sebe reč „polufinale“ izgovaraju u mnogim reprezentacijama. Lakše je nabrojiti one u kojima se to ne može čuti. Svi iz srpske grupe u Nantu imaju neku svoju računicu. Srbija raste nakon promašenog OI ciklusa u Danskoj 2015. godine. Već EURO 2016 je pokazalo da se može sa mnogima, a SP 2017 da se može sa svima. Posle onakvih partija sa Holandijom i Nemačkom u Lajpcigu, pa Šveđankama u kvalifikacijama, samopouzdanje devojaka i suvi kvalitet uz jedan kontinuitet koji uspostavlja Ljuba Obradović, apetiti su porasli. Iskustvo, godine igranja (Krpež Šlezak igra svoj deveti turnir, Lekić i Dmitrović osmi, Tomašević sedmi) i kvalitet su nešto što daje razlog za optimizam.
I crnogorski nišani su postavljeni visoko, naročito što je tim jači za Mehmedović i Anđelu Bulatović u odnosu na SP 2017 gde su stale u četvrtfinalu. Per Johanson imao je više vremena da utvrdi gradivo i pronikne u srž ovdašnjeg mentaliteta, širi je krug igračica na koje može da računa, a jedini minus, strašna grupa sa Francuskom i Rusijom. Vrlo brzo će se znati za šta su Crnogorke spremne, a prva prepreka u poređenju sa ove dve služi za zagrevanje – Slovenija.
Slovenke znaju gde im leži šansa. Prva utakmica je finale. Otpisane su odmah posle žreba, što je jedna komotna situacija u kojoj bi svako voleo da se nađe. Bregar radi odličan posao, izvlači maksimum, ima kontrolu nad procesom u Krimu. Pakovali su ih pre vremena i na EURO 2016 i SP 2017, pa je taj ljubljanski rukometni kontinuitet EHF Lige šampiona rekao „nismo baš za bacanje“, iako papir govori drugačije.
Jedini „meki autsajder“ pored Slovenije na ovom prvenstvu je Hrvatska. Poveo je Nenad Šoštarić jednu od najmlađih ekipa put Francuske sa idejom da sve ono najgore što se moglo desiti hrvatskom ženskom rukometu već se dogodilo. Varaždin 2014 bio je cunami za jednu generaciju, nova tek nadolazi, a ženski rukomet je na dugom putu oporavka od traume pred svojim navijačima proživljene pre četiri godine. Poslednje mesto na EURO 2016 samo je recidiv svega, tako da sve bolje od toga – nije loše kada je u pitanju Hrvatska. Svaki bod je veliki kao kuća, a plasman u drugi krug je medalja za sastav koji ima jako malo iskustva na ovom nivou. Španija, Mađarska, Holandija, na prvi pogled reklo bi se „nemoguća“ misija“, ali damen handball je to.
Norvežake i Holanđanke jesu „najviđenije“za polufinale iz drugog dela žreba, ali tamo bi volele da se vide i Mađarice, Rumunke, a svoju računicu ima i Španija, Nemačka…
Pola Evrope glasno šapuće…
