Došao je i taj vikend Final4. Uvek svetkovina za rukomet, ma ko i u kakvoj formi se našao pod svodovima Lanxess Arene, ali dok pređem na globalno, moraću da krenem od lokalnog. Kao i sve u ovoj našoj rukometnoj bari, i mene je potresla vest o prikupljanju pomoći za povređenog, dojučerašnjeg trenera Partizana, Daria Krželja, koji usled nedostatka zdravstvenog osiguranja, prinuđen je da plati operaciju ugradnje veštačkog kuka. Drago mi je da je i nas nekoliko ljudi kontaktiralo posle objave apela za pomoć sajta Rukometni trener koji smo podelili na mrežama Balkan-Handball.com i verujem da će novac biti sakupljen.
Ova vest je paradigma onoga gde je naš sport. Dok pričamo o igračima, sadašnjim i budućim reprezentativcima, avionima i kamionima, budžetima, reprezentativnim medaljama (čuj, medaljama), zaboravili smo samo jednu malu sitnicu, a to je da nam trener vicešampiona države dve godine zaredom nema zdravstvenu knjižicu!? To je najpreciznije rečeno – tragedija. To je i poruka za svakoga ko ovde razmišlja o profesionalnoj karijeri rukometnog trenera. Mogao bih i o tome da bi odelo asistenata košarkaških trenera crno i crveno-belih verovatno bilo dovoljno da se pokrije trošak te operacije i po hiljaditi put kažem da razlika u budžetu košarkaša i rukometaša Barselone je 4 prema 1, a ne 100 na 1 kao kod nas, ali to je spika za ovih par stotina ljudi ovde, koji će napisati „to Žiko, care“ i naravno da se ništa neće promeniti. I naravno da niko iz košarke nije kriv što je u rukometu tako kako jeste. Rukometni trener u Srbiji je „ugrožena vrsta“ i dok pričate kako „pucamo na medalje“ i čekate da se Đeroni skine glava ako je ne donese na tanjiru, setite se u kakvim uslovima ljudi rade i prave igrače ovde, a pre svega, žive.
Ali opet, sve je to nekako kumulativni minuli rad. Samo par situacija iz ovog medijskog dela. I za odlazak Krželja iz Partizana saznali smo „konspirativnim radom“, jer saopštenje iz kluba nije došlo. Iz Vojvodine dozvole sebi da posle istorijskog uspeha u Norveškoj ne sastave i pošalju dve krštene izjave trenera, igrača i dve fotografije-videa (tako je već 10 godina) svim medijima kao da je to neka nauka, misleći pogrešno da se njihovi uspesi i dalje samo njih tiču, a ne shvataju da i ljudi iz rukometa pola tih igrača-osvajača ne bi prepoznalo da ih sretne na ulici. O odlasku trenera Crvene zvezde saznamo prilikom slučajnog susreta u gradu i neobavezne kafe, itd, itd… Zna se kako se u svetu komunicira i sa medijima, i sa javnošću.
Da odmorimo glavu gledajući ovaj naš vasionski brod u Kelnu. Uvek je isto, a neponovljivo. Uvek je lepo. Barsa ima veliku šansu da nastavi tamo gde je njihova generacija iz druge polovine devedesetih stala sa pet vezanih titula. Ništa nije za upoređivanje, ni konkurencija, ni sistem takmičenja, niti bilo ko može biti tako ubedljiv kao oni tada, ali Barsa je skup takvih majstora rukometa počevši od Vargasa, Mema, Janca i Cindrića, da je malo šta loše za reći. Jedino najavljeno kresanje budžeta, govorkanja o odlascima igrača, može biti neki kamen u cipeli, dodatni pritisak, a opet s druge strane, možda ih baš to dodatno motiviše.
Svako ima svoju priču za ovaj Final4. Kielce je ponovo prošlo put od „ne postojimo“ do „evo nas“. Izgubili su na penale finale prošle godine. Talant zna da napali ekipu za ovakve turnirske formate i on je uvek najveći adut svoje ekipe. Izostanak Karaleka bi svakako bio ogroman hendikep. Da je tu i Vespremu „prodati Remili“ da bi se preživelo, rekao bih – prvi su. Ovako svi imaju prava da odu iz Kelna bez trofeja, osim Barse.
I Pari Sen Žermen je ekipa koja ne bi štrčala ukoliko na kraju vidite sliku sa pobedničkim peharom. Toliko godina ga čekaju. Raul Gonzales ga je već osvojio. Imaju sve što treba, domaću titulu su „štiklirali“, dobili su iks faktor u Nenadiću usred sezone, kome je ovo verovatno poslednja šansa za trofej, što priču čini potencijalno filmskom.
Magdeburg je debitant i njega niko ne vidi. A oni Bogovi u panelima na krovu Lanxess Arene takve vole najviše. Prošli su sve i svašta Vigert i njegovi ove sezone, naročito na zimu kada su otpadali Magnuson, Saugstrup, Gisli…i njima se filmska traka okreće. Veliki klub se vraća na najveću scenu.
Uživajte.
