SHOT-CLOCK U RUKOMETU: Zašto, a zašto ne?

Veliku medijsku pažnju u rukometnom svetu izazvala je izjava trenera skopskog Metalurga, Line Červara, u intervjuu Balkan-Handball.com, o neophodnosti inovacija u rukometu i njegovo zalaganje za vremensko ograničenje napada. Takav stav su pre hrvatskog stručnjaka iznela još dvojica vrhunskih trenera, Alfred Gislason i Gudmundur Gudmundson. „Shot clock“ je tema o kojoj se sve više priča u svetu rukometa, oko koje se ljudi strastveno opredeljuju sa „ZA“ i „PROTIV“. Jedan od onih koji se pre izvesnog vremena oglasio kao protivnik, jeste nemački selektor Martin Hojberger, koji je pri tom rekao da bi uvođenje vremenski ograničenog napada promenilo samu suštinu rukometne igre. Na jednog protiv, međutim, stižu novi glasovi za, pa su tako Antonio Karlos Ortega i Dragan Đukić, takođe, izneli uverenje da bi vremensko ograničenje napada donelo boljitak rukometnom sportu.

Zamislite poslednji napad u košarci, gde jedna ekipa drži loptu, a odbrambeni igrači, klupa i publika mašu prema sudijama u iščekivanju da im se „upali“ slobodno uverenje i podignu ruku za pasivan napad? Da li bi košarka bila globalan sport, da li bi se o ludim završnicama mečeva pričalo danima i da li bi navijači ostajali ushićeni onim poslednjim šutem koji sve rešava?

Na Olimpijskim Igrama u Londonu, rukomet je svojom dinamikom oduševio čitav svet. Ta raznovrsnost snage, eksplozivnosti, srčanosti, kombinacija duela i gipkih – umetničkih poteza, nešto je što ovaj sport razlikuje od drugih kolektivnih. Ono što je, međutim, velika prepreka svakom ko bi želeo da se zaljubi u naš sport jesu PRAVILA. Danima ste mogli da čitate kolumne u kojima su britanski i američki novinari hvalili snagu i potencijal rukometa, ali sa dodatkom da ništa nisu RAZUMELI. Jedno od najvećih nerazumevanje je bilo vezano za napad, koji traje dok sudija ne oceni da je došlo vreme za njegov kraj. Kako i zašto, pitaju se naivni neupućeni, niko ne zna.

Čista pravila su jedini put da rukomet postane globalni sport. Ako onaj ko prvi put gleda rukomet, ne razume šta se događa na terenu, ako mu do te mere ne uprostite pravila, onda on neće ni uživati. Ako ne uživa, onda ga nećete ponovo videti na tribinama ili pored TV-a.

U vreme krize, koja lomi Evropu već godinama, rukometu su potrebna nova tržišta. Do novih navijača, možete samo ako sport konstantno usavršavate.

Možda je nama Evropljanima i ovakav rukomet – dovoljan, jer smo se navikli na sudijsku samovolju i kritike, posle meča, koje su opet plod ljudskog faktora, ali zašto da ljudski faktor, uopšte, odlučuje? Pa, zar i sudijama ne bi bilo lakše, kada bi zbacili taj ballast sa leđa, budući da je upravo gro kritika usmereno na pravilo pasivnog napada?

Šta je rukomet novog milenijuma, vidimo kroz rukomet na pesku. Oslobođen rogobatnih pravila, sa jasnim nagrađivanjem svega onoga što je atraktivno – ova uprošćena verzija rukometa, prima se brže kod „nerukometnih“ naroda. Jasno je, sudijski uticaj je daleko manji, a zadovoljstvo igrača i navijača – veće.