O tome kako treba okarakterisati nastup juniorske reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu u Grčkoj, najbolje može poslužiti podatak da nikada ni jedna evropska selekcija nije bila lošije plasirana od 18. mesta, koje su "Orlići" osvojili u Solunu. Taj neslavni rekord, ova generacija srpskih rukometaša deli sa reprezentacijom Bugarske (generacija 1986, koja je 2007. godine na SP u Makedoniji, zauzela istu poziciju u konkurenciji 20 nacionalnih selekcija.
Norvežani su pre dve godine bili šesnaesti u Egiptu sa svojom generacijom 1988, kada se prvi put igrao turnir sa 24 reprezentacije.
Dve pobede nad egzotičnim južnoameričkim selekcijama Čilea i Argentine, odnosno, četiri poraza od Evropljana i jedan od Tunisa, bilans su Srbije na ovom SP. Ni najgori kritičari rada Igora Butulije, ni oni, za koje je neuspeh reprezentacije lična satisfakcija, a takvih, nažalost, ima, nisu mogli da predvide ovakav debakl generacije 1990. Ova generacija je za razliku od prethodne 1988, imala više vremena za rad u prethodnih godinu i po dana, a dobila je i domaćinstvo kvalifikacija za SP u Vršcu.
Na ruku je išlo i to što je većina igrača dolazila iz naših najboljih klubova – Crvene zvezde i Partizana (12 od 17 igrača). Činilo se da će zajednički rad u klubovima, pa i sa trenerom, koji će ih voditi u Grčkoj, smanjiti vreme potrebno za uigravanje, ali to očigledno nije bio slučaj. U sastavu reprezentacije, bilo je i internacionalaca, poput Nenadića (veliki napredak posle godinu dana u ASOBAL-u) i Markeza, a svi članovi reprezentacije su odavno zadužili seniorske dresove najboljih ekipa u Srbiji. Neki od njih su još pre tri godine nastupali u Ligi šampiona (Nenadić i Zelenović), a mnogi su "omirisali" i kako izgleda igrati za seniorsku reprezentaciju.
Na terenu ništa od toga nismo videli. Loša otvaranja utakmica, u kojima smo listom bili u minusu, pa onda u drugom poluvremenu jurili prednost protivnika, upućuju na probleme u psihološkoj pripremi ekipe, koja je očigledno zakazala. Da imaju veliko opterećenje na leđima, igrači su pokazali i u izjavama pred polazak u Solun, kada su listom, kao "roboti" ponavljali u krug dve, tri otrcane rečenice.
Loše početke, nije mogla da nadoknadi klupa na kojoj nije bilo "sveže krvi". Dragaš, kao povređen (minutaža zanemarljiva) i Ćirić, koji je istisnuo iz sastava srednjeg beka PKB-a, Todorovića, nisu se videli na terenu i nisu bili od pomoći Mešteru, Dimitrijeviću i Nenadiću. U Beogradu su ostali pomenuti Todorović, pa Mandić (NBG), koji je imao sjajnu sezonu iza sebe. U, ispostavilo se, ključnom meču za prolaz u osminu finala protiv Francuske, Nenadić i Mešter, bili su lišeni pomoći Ivana Dimitrijevića, koji je nastupao u ostalim mečevima.
Srećom pa su mečevi Svetskog prvenstva bili prenošeni na TV Arena Sport. Konačno je skinuta fama sa takmičenja mlađih kategorija, koja po pravilu dolaze u letnjoj pauzi i sa kojih su, bilo po dobru ili po zlu, u Srbiju dolazili šturi novinski izveštaji. Sada smo konačno imali priliku da sagledamo sve, od početka do kraja. Bez obzira na individualno precenjivanje ili potcenjivanje kvaliteta ove generacije, ona je morala u TOP 16, a posle, u zavisnosti od protivnika, i dalje. Ni Norveška, koja je na SP upala kao zamena za Australiju, niti Francuska (samo četiri igrača 90 godište, svi ostali 91.), nisu reprezentacije, koje su nas uverile da su bolje od "Orlića". Nema tu igrača (osim po jednog, dvojice) , koji su bolji od Milića, Nenadića, Dimitrijevića, Ilića, itd. Grupa jeste bila najteža, ali da ovaj igrački kadar ne može da pobedi nikog osim Čilea, to nije realnost…
Moralo je bolje, a i da nije, mnogi se s pravom pitaju, kako to nije bilo prošle godine na Evropskom prvenstvu, kada je ova generacija imala dodatak u Petru Đorđiću, Dušanu Beočaninu i Miljanu Vukovljaku. I tada je priča završena u preliminarnoj rundi (deseti), i tada je Francuska bila kobna.
U sportu nema "smaka sveta". Mnogi od ovih momaka, napraviće lepe igračke karijere i daće, koliko budu hteli i dobili šansu, reprezentaciji. Da je trenerska struka u krizi, ophrvana nemaštinom i amaterizmom u Srbiji, to nije bila tajna ni pre ovog takmičenja. Da smo se odvikli od medalja i vrhunskih rezultata, ni to nije neka novost. U rukometu današnjice ne postoje stare zasluge. Postoji samo rad na sebi, konstantno usavršavanje i svest da sve više znamo, "koliko u stvari ne znamo" . To će sada pročitati 2000 ljudi u Srbiji i okolnim zemljama, koliko će verovatno videti ovaj tekst, ali razume "strašna" manjina. Rukomet su naučili i Iranci, Katarci, Alžirci, jer su želeli da uče. Eno ih, tuku Mađare, Francuze, igraju za pobedu nad Dancima…
