Balkan-Handball.com

U svakom siru postoji neka rupa

PIŠE: SHOUP

Život profesionalnog sportiste može se činiti kao ostvarenje svih snova. U zavisnosti od toga kako na to gledate. Iza šuterskih treninga i igara sa loptom, putovanja, bliceva i deljenja autograma, krije se i ona manje milija strana. Sve je ok ako živite, dišete i jedete rukomet sa obranim mlekom za doručak. Mada čak i tada postoje dani kada vam baš nije ni do čega, a kamoli do trčanja ili podizanja težina u osam ujutru. Kada lopta radi sve drugo osim ono sto vi želite da radi. Kada je preveliki pritisak u klubu zbog neostvarenih rezultata. Kada nastupi period odluka. Period selidbe i menjanja sredine. Sređivanja papira. Opraštanja. Kada se dogode stvari koje su izvan nase kontrole. Povrede.

 

I ja sam prošla kroz ta vrata. Povreda ligamenata kolena. Apsolutna depresija prvih nedelju dana, a onda je svaki dan krenuo da bude bolji i lepši od prethodnog. Da se manem disertacije na ovu temu, ovim blogićem sam htela da svima onima koji se ne bave sportom u Francuskoj (dakle 30% BH posetioca :p ), približim sliku oporavka od većih povreda profesionalnih sportista ovde. Sve je urađeno tako da ostanemo koncentrisani na jedan jedini cilj u narednih par meseci – povratak na teren.

cers4Nakon povrede i magnetne rezonance, operacija je zakazana za manje od dve nedelje. No time to waste. Nakon tri dana u bolnici, vraćam se kući i rehabilitacija počinje! Tokom prvih 12 nedelja svakog radnog dana u nedelji, u osam ujutru ambulantna kola (u početku, potom taxi kada je savijanje noge bilo „laganezi“) me čekaju ispred stana i voze u rehabilitacioni centar. 4h vežbanja, hodanja, drenaže i korišćenja ostalih gigantskih mašina kojima se ni imena ne sećam. U 12h ručak (sećate se tog fantastičnog termina za klopanje?), potom bazen, balneo i drugi deo vežbanja. U 16h me vraćaju kući.

Nakon 7 nedelja krećem da trčim na traci. Zaboravila sam i jednu jako bitnu stvar. Ovde je u periodu oporavka od povrede, bilo koja nega na račun zdravstvenog osiguranja. Od operacije i prevoza do bolnice, do čarapa za cirkulaciju i vitaminskih kura. Dobijanje plate se ne dovodi u pitanje. Klub plaća igraca. A osiguranje klub. Poprilično neverovatno u poredjenju sa pričama sa naših prostora gde igrači plaćaju operacije iz svog džepa, brzo budu zaboravljeni i mogu samo da se nadaju korektnom oporavku ukoliko ne poznaju dobro privatno trenera.

Na pet meseci nakon operacije odlazim u evropski centar za rehabilitaciju sportista u Capbreton. Avion i centar takodje finansirani od strane zdravstvenog osiguranja. Po dolasku i testiranjima, određuje se faza oporavka u kojoj se nalazimo i shodno tome trenažni proces za narednih 3,4,5 nedelja boravka u centru. Jedan običan dan u centru počinje budjenjem od strane medicinskih sestara u pola osam. Doručak, i prve seanse treninga. Ujutru je na programu pola sata sa fizio terapeutom i rad na mašinama za donji deo tela. Zatim sat vremena motorike i pliometrije na travi sa grupom koja se nalazi manje-više u istoj fazi oporavljanja. Potom pola sata u sobi za propriocepciju i pola sata u sobi za compex (struje). Ručak, naravno u 12h. Drugi deo dana počinje u 14h. Do tada se ima vremena za dremku ili sunčanje na terasi sa koje puca pogled na Atlantski okean ispred centra.

cers-capbretonRazmena priča, iskustava.. Upoznavanje sa ljudima koji se bave sportovima za koje nikada u životu čula nisam. Jeste li znali da se na jugu Francuske takmiče u arenama u izbegavanju bikova? Poeni se osvajaju na osnovu izvedenih figura. Znači dupli salto nad bikom pobeđuje prosto bežanje od istog. Interesting.
Ali da se vratim ostatku dana u centru. U 14h kardio trening i teretana gornjeg dela tela. Potom pola sata trbušnjaka u grupi (youpi), pa trčanje ili trening motorike u bazenu. Istezanje. Tri puta nedeljno nakon završenog dana, čeka nas toplo-hladni protokol, sauna, ledena kupka, masaža i elektro stimulacije. Do večere, ako ostane nešto vremena, opet terasa, pošto je plaža koja je kao za inat na svega par metara od centra, svima strogo zabranjena. Nakon večere, igra se poker, uno, monopol, sve dok se ne posvadjam sa nekim jer su im pravila totalno soft u odnosu na naša. Ili uspem da im nametnem naša do vremena kada se ide u sobe. Svaki dan je nasmejan, osoblje je mnogobrojno i prijatno. Od kuvara do doktora.

Da ne ispadne da reklamiram francusku rukometnu scenu (za čime uostalom ne postoji potreba uzevši u obzir dominaciju “NAŠIH” u izboru za najbolje ovih godina u šampionatu) naravno, kao i u svakom sistemu koji zvuči savršeno, i ovde upoznajem kvazi sportiste koji koriste prednosti centra na samoj obali mora. Nekima je ovo 4. ili 5. “slučajni” oporavak, i one koji čak nisu ni sportisti, ali im je lekar sredio papir da oporave koleno nakon nezgode na skijanju. Ili one kojima se ne žuri da se oporave. A i što bi, kada je plata redovna. A sunce toplije blizu Španije. U svakom siru postoji neka rupa.

 

Nakon tri nedelje vraćam se kuci, i nakon tri dana igram svoju prvu zvaničnu utakmicu. 45 minuta. Danas, liga je završena i rukometne patike će sačekati do kraja jula.

Povreda mi odavde izgleda kao jedan daleki i prevazidjeni stepenik. A centar za rehabilitaciju kao jedna velika odskočna daska iz kojeg sam se vratila sa novim relationship statusom. Recimo da ću ovo leto Mizuno patikice da zamenim daskom za surf sa svojim novim personalnim trenerom. 🙂

maja_marija_lojanica

Ovaj manje smešniji blog od prethodnih, posvećujem Majchetu i njenom sveže novom kolenu! Njoj ne treba nikakav rehabilitacioni centar. Ona ima sve što joj treba – jednog fanatika (koji ne zna za “ne mogu”) pored sebe, ogromnu volju za radom i lepu, dugu kosu. 🙂

Do sledećeg čitanja.

Predhodni blogovi:

INSTANT UKLAPANJE (7)

KROASANI VS PRŽENICE (6)

KO JE MAZNUO ŠEŠIR?(5)

 

6 Comments

  1. Q

    29/05/2013 at 00:12

    Ovaj blog je još jednom najbolja reklama za rukomet, kako zbog informisanja o tretmanu koji u Francuskoj imaju rukometaši/ce, tj. sportisti, a još više zbog sjajnog stila i duha autorke. Ovo je za ponos svih nas kojima je rukomet u srcu. Bravo!

  2. BombaStik

    29/05/2013 at 20:42

    Odlicno!!!

    Majo, zelimo ti brz i uspesan povratak na teren!

  3. sister

    31/05/2013 at 14:47

    Zivotna ravnoteza/ sjebes koleno i dobijes Moglija 😀

  4. Pingback: Moja terasa – moja pravila! :: Balkan Handball

  5. Pingback: Balkan-Handball.com konačno otkriva ko je bloger SHOUP! :: Balkan Handball

  6. Pingback: TRAIL AVANTURA: “Žulj i pejzaži” :: Balkan Handball

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *