PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Kakvo finale! Ova rečenica koja može biti i upitna, sublimira sve što je svako ko zna više ili manje o 40×20 mogao da vidi ili oseti posle onog čuda koje smo odgledali. Komentar finala? Prost i jednostavan. Imate pobednike i imate gubitnike. O svemu ostalom ni najveći rukometni umovi nemaju šta da kažu, ni Mastercard ne pomaže…
U životu nije kome je rečeno, već onome kome je suđeno. Znate li gde je Biškek? Daaaaleko, tačno 3.000 kilometara od Moskve. U toj sovjetskoj nedođiji, Kirgistanu, rodio se pre skoro 50 godina jedan mali, krvagi i suhasti čovek – rešen da pokori svet . Znate mu dobro ime i prezime. Tako je suđeno. Srce, ruke, lopata – i tako od početka do trenutka kada je Žulen zakucao loptu u mrežu.
Talant Dušebajev.
A tri dana ranije na komentar mog kolege na media-call-u da je Veselin Vujović na Balkan-handball.com proglasio Kielce za prvog favorita, Talant je sa osmehom replicirao „Zna Vuja rukomet…“
Za one koji to nisu pretpostavljali – 45 minuta torture Vesprema nad Kielceom bio je logičan sled prvog centralnoevropskog finala posle tri decenije. Igra mačke i miša, devet razlike na „suvi kvalitet“, taktička klopka Ćavija Sabatea u koju se upecao Talant Dušebajev. Kirgiz je sve više ideju šta uraditi tražio na nebu šireći ruke, širio prostore metafizike…
A onda, kao da je Oliver Mandić ušao u Lanxess Arenu i otpevao večni hit „Sve je propalo, sve se srušilo, svemu je kraj“. Za kritičare Sabatea, poslednjih 15 minuta su bili primer njegove nedoraslosti, isto onako kako je njegov taktički šah starijem kolegi, bio zasluga svakom igrača pojedinačno više nego njegova. Nije baš tako, ali svet voli pobednike. Ako nije odgovoran za prvih 45 minuta, teško da će baš samo Sabate biti kriv za poslednjih 15?
Pobednik je onaj koji je 45 minuta dozivao i „dawaj dawaj“ bodrio svoje momke. Onaj koji je rođen da pobeđuje. Pobedio je, na papiru, boljeg od sebe – dva puta.
Bila je to sezona u kojoj je Talant išao do ponora i dotakao zvezde. Pokazao je da „ne zna“ kako treba voditi jednu reprezentaciju, doživeo debakl sa Mađarskom i izvinio se naciji zbog neodlaska u Rio. Sa takvim CV-em priznao je grešku i to da voditi reprezentaciju i klub nije isto. Da ga to još uvek peče priznao je i posle finala kada je više pričao o svojim mađarskim rukometnim prijateljima, nego hvalio svoje poljske heroje.
Sport ne bi bio sport da nema likova poput Dušebajeva. Da nije sačinjen od malo si gore, pa malo dole. U sportu svako plati svoje. Kil je platio godine pogrešnih procena, nadobudnosti, Jihine suze, Laugea, Žaluza, Rajhmana, kockare, iznuđene smene generacija, sve one koji su oterani pre vremena i one koji su zalutali na Baltik. Platio je sezonom bez titule.
Rezultat PSŽ-a je akumulacija sve snage i besa koji bi poljuljani francuski velikani trebali da iskale na svima koji im se nađu na putu do zlata u Riju. Karabatić u ovom trenutku, koji traje šest meseci, više nije najbolji igrač na svetu. To nije dokazao, kao ni Omejer, a bez njih nije bilo šanse da bude hepi enda.
Sve ono što je kamera zabeležila, ali i mnogo toga što nije, što vidite u svakom kontaktu sa navijačima Vesprema, kazuje da je reč o fenomenu. Kil i Vesprem su rukometne institucije kakvih nema na kugli zemaljskoj. Ne pričamo o onima koji potpisuju račune u odelima, pa ni onima koji daju golove u njihovim dresovima. Svet može da se sruši – ta dva kluba sa takvom bezrezervnom podrškom, neće propasti.
Neće propasti, kao ustalom ni priča o jednoj godini i jednom finalu. Bio jednom jedan Talant, počeće, ili bio uvek jedan Talant. Izaberite sami…
FOTO: Jozo Čabraja
