ORLOVI U POLJSKOJ: Povratak u društvo probranih

KARAKTER

Posle svega viđenog u Baru, gde su srpski rukometaši uspeli da savladaju pritisak sa tribina, ali i sudijski bezobrazluk, ono što se spominjalo kao KARAKTER posle meča u Čairu protiv Islanda, a zvučalo kao pošalica, sada je dobilo puno značenje. Doduše, meč Crne Gore i Srbije je nosio mnoge specifičnosti, koje se ne mogu, ni videti, ni osetiti u sudaru nekih drugih timova. U lokalnim obračunima, Srbija još uvek ima dosta pozitivnih iskustava sa svojim okruženjem. Tako i u uzavreloj Topolici, išlo dobro ili loše, „orlovi“ nisu gubili glavu, ubeđeni da na evropskom rukometnom kantaru vrede više od protivnika. Kada bi to bila konstanta, i kada bi Srbija pobeđivala one od kojih je na papiru bolja, gde bi nam kraj bio.

USPEH

U doba instant glorifikacije uspeha ili totalnog omalovažavanja sportista, teško je pratiti uspostavjeni „mejn-strim“ po kome je plasman na Evropsko prvenstvo čudo neviđeno. Ne, on za reprezentaciju i igrače koje vodi Dejan Perić, može biti samo usputni cilj. Stanica, a ne ishodište. Za srpski rukomet je plasman na veliko takmičenje – kiseonik. Nešto od čega žive, na ovaj ili onaj način, hiljade ljudi širom zemlje. Veliko takmičenje je nužda, moranje, nešto što se podrazumeva, a ne nešto što bi trebalo da donosi euforiju. Teg od dve tone je spao sa leđa kada je Ivezić pogodio onu Vaskovu loptu.

Uspeh je relativna stvar, ali u zemlji gde se 2012. godine padalo u nesvest od egzaltacije igrama rukometaša, a tri godine kasnije, u odlučujući meč išlo inkognito, sa cela tri novinara na okupljanju državnog tima, pobeđivati, znači, disati. Jedino se tako može boriti za prostor u društvu, medijima, među decom. Zato treba popiti pivo u nedelju uveče, ali i znati da jedino drugi krug u Poljskoj, srpskom rukometu daje krila i pokazuje da se krenulo uzlaznom linijom.

PERIĆEVA ŠKOLA

Nikome na čelu ne piše koliko je dana proveo na trenerskoj klupi. To se vidi na terenu. Dok god Dejan Perić imao uspeha, on će trajati u reprezentativnoj trenerci. O trendu „Saše Đorđevića“ je iluzorno govoriti, jer ga je rukomet i postavio postavljenjem Veselina Vukovića na čelo reprezentacije još 2010. godine.

Prevedeno na školski jezik, Dejan Perić je položio prvi ispit, a do diplome će morati još koji, ide Poljska, a posle Poljske ima i ono što je bio prvobitni cilj, koga nikada nije krio – kvalifikacije za RIo. Da li je moglo lakše i sa boljom ocenom? Naravno. A šta da je pao? Pali bismo svi zajedno.

HRABROST ILI LUDOST…

Ako mu se osporava trenerska rutina, hrabrost ne bi smela. Ima svoj pogled na reprezentaciju, viziju, koja će naći ili ne, uporište u rezultatima. Danas je mnogo pristupačnija nego pre tri dana, a posle Čaira i Rejkjavika bila je potpuno irelevantna. Perić je gotovo jedini selektor na svetu koji je rešio da se, žargonski rečeno, obračuna sa „Die beste Liga der Welt“ – kako zovu Bundesligu. Kako drugačije objasniti da je čak šest igrača iz prvih sedam klubova Bundeslige ostalo ispod njegove „crte“. Prvi je, ako se zadržimo na Srbiji, i koji je rešio da suvi kvalitet pojedinaca žrtvuje zarad atmosfere koju postepeno gradi u državnom timu, i sam svestan, da je tako sebi stavio omču oko vrata. Koje su krajnje vrednosti stanja duha, a koliko se gubi sa druge strane, veliko takmičenje će biti vrhovni sudija.

„NISU NATURŠČICI“

Za neke momke koje je vratio na veliku pozornicu zaslužuje samo pohvale. Ilija Abutović. Zaboravljen. Postao igrač kroz klub, izgradio se na trusnom području kakvo je Skoplje. Tamo gde nisu preživeli ni Kozlina, ni Rastvorcev, Ilija je uspostavio svoje carstvo. Perić je to prepoznao. Obrad Ivezić. Donekle i sam kriv što ranije nije lansiran u orbitu, s obzirom da je odlične partije u Ligi šampiona sa rumunskom Steauom, umesto Bundeslige, valorizovao u skromnoj francuskoj drugoj ligi. No, kvalitet uvek dođe do izražaja, a golman najbolje zna da namiriše golmana. Kocić je već dva puta spasio Srbiju, u Izraelu i Nišu protiv Islanda, za ove kvalifikacije, dosta od golmana.

Uroš Elezović. Čovek koji ne želi da ide preko granice po svaku cenu, jedan od retkih, ako ne i jedini u srpskom klupskom rukometu. A može, rutine ima, znanja na pretek. Uroš je jedan od najinteligentnijih srpskih igrača, bio i pre 10 godina. Zna sve o rukometu, a ostalo, pitanje je fizikalija, ambijenta i forme. Nemanja Ilić je pokazao da je pravi naslednik Ivana Nikčevića. Nemanja Zelenović omogućio da desna strana igra bez balasta i pritiska koji Marko Vujin vuče na svojim leđima, svojom i krivicama selektora.

POVRATAK

Srbija je posle tmurne katarske zime vratila u rukometni svet, tamo gde je pripadala nizom od sedam velikih takmičenja od Poreča i Zadra 2009. godine.