Balkan Handball

OD DORTMUNDA DO KELNA – 45 godina i jedna istina „Najbolji rukomet dolazi odavde“

PIŠE: Žika Bogdanović

Dortmund od Kelna deli nekih stotinak kilometara i tačno 45 godina u kojima smo mnogo puta mogli da budemo ponosni na rukometaše sa ovih prostora. Iz grada Borusije Dortmund, ali i Meke jeftinih letova zbog kojih je veliki broj navijača i novinara sa ovih prostora izabrao baš ovu destinaciju kao početnu tačku istorijskog vikenda koji smo proživeli, februara 1972. godine stigla je vest da se bjelovarski Partizan popeo na krov Evrope!

Ni 14.000 u Vestfalenu, većini domaćih navijača Gumersbaha koji se u istoriji rukometa pamti kao najtrofejniji posle Barselone, nije im moglo ništa – 19:14. Svakih hiljadu grla za po gol protiv Horvata, Pribanića i ekipe koja je tada pokorila Evropu. Bio je Dortmund tada kao Keln, poprište velikih rukometnih finala od 1970. do 1975. Već naredno su Bjelovarci izgubili od ruskog MAI – 23:26 i otišli u legendu.

Te 1973. godine, mladi 23-godišnji Mostarac Zvonimir Serdarušić stigao je u Bjelovar, željan da nastavi šampionski niz, ali je za naredno finale u Rajni-Vestfaliji morao da popričeka neke 44 godine.

I drugi EX-YU šampion, banjalučki Borac, osetio je gorčinu poraza pod svodovima nekadašnjeg logora za zarobljenike nacista. Frankfurt je bio bolji 19:17, da bi godinu dana kasnije (1976), daleko od Dortmunda, legendarna banjalučka priča dobila epilog pred 5.000 gledalaca u „Boriku“, gde je pala danska Fredericija 17:15.

Svoj san nije dosanjao ljubljanski Slovan porazom u dva meča finala 81-e od Magdeburga, formatu koji je zaživeo dve godine ranije zapadno-istočno nemačkim finalnim obračunom Grosvalštata i Rostoka.

A onda je došla era Metaloplastike, izgubljeno finale od Dukle 84-te, pa dve titule zaredom u isterivanju sile nad Atletiko Madridom i poljskim Vbžežem (1985 i 1986).

Da EX-YU ima šta da kaže videlo se i u čuvenom infarkt finalu (23:21 – 17:20) zrenjaninskog Proletera 1991. godine, kada je španska Barselona došla konačno na pijedestal koji će držati čitavu deceniju,

Raspala se zemlja, ali ne i jugoslovenska rukometna sila koja je dobila novog nosioca – Zagreb.

Prvo je 92-e pala Teka, a onda je i Iztok Puc ušao u legendu protiv Valau godinu dana kasnije. Svet je znao za rukomet u zemlji koja više nije postojala i gušila se u ratu, ali gde su rukometni majstori opstajali na svim stranama.

A onda je Zagreb izgubio još četiri finala, tri od Barse (1997,1998 i 1999) i jedan od Elgoriage Bidasoe (1995).

Do nove titule čekalo se do 2004. godine, kada je uspeh za sva vremena napravilo Celje Pivovarna Laško. Čudesno finale sa Flensburgom, moć Dejana Perića, Edija Kokšarova, Sergeja Rutenke i ostalih celjskih vitezova, još uvek je živo u sećanju i generacije novinara Balkan-Handball.com, koji su tada pisali svoje prve tekstove. Slavio je i tada region, sluteći da će na novo finale čekati dugih 13 godina.

I dočekao je. I to posle 10 uzastopnih godina u kome su samo nemački i španski klubovi igrali za titulu. I kada su tu barijeru probili Vesprem i Kielce, pojavio se Vardar. Najveći sportski brend Makedonije nakalemljen na neverovatnu energiju navijača, sponzora i medija prema rukometu, podržan od ruskog biznismena, vođen španskim genijalcem i egzekutorima sa svih strana Evrope koji na tajm-autu slušaju makedonski jezik.

Stigla je titula. Osam trofeja i 11 izgubljenih finala. Od Dortmunda pa do Kelna, dug je put, ali priča ista – NAJBOLJI RUKOMET DOLAZI ODAVDE.

2 Comments

  1. D

    7. juna 2017. at 08:48

    Krasan rezime

  2. jalco

    7. juna 2017. at 16:34

    Ako pisete od pocetaka , morate napraviti ispravku i nepravdu prema mozda najvecem koji je sve nas vodio ka danmasnjim rezultaatima. Vlado Stenzel . niste korektni prema magu od koga je sve krenulo, Vlado Stenzel, legendarni trener koji je vodio Medvescak,Zagreb, u finalu prvaka europe u Lyonu 1965 godine Dinamo ( Bukurest) _ Mdv. 13-11