Nastavljajući da predstavljamo asove sa naših prostora,
posle Šterbika i Metličića, red je da ispričamo priču o Marku Ćuruviji (27),
svakako, interesantnoj i prepoznatljivoj figuri španskog rukometa. Bekovske visine (198cm) i
sjajnog odraza, kojim nekada plaši protivničke golmane, levo krilo, Ćuruvija je
afirmaciju stekao u dresu Crvene zvezde i juniorske reprezentacije Jugoslavije,
koja se okitila zlatom 2000. godine. Profesionalni put ga vodi u Ademar Leon,
gde provodi tri sezone, da bi posle godine u cetinjskom Lovćenu, ponovo zaigrao
na španskim parketima u dresu Teukra. Igra odlično, trenutno je drugi strelac
ASOBAL-a. Ima i iskustvo igranja za reprezentaciju Srbije i Crne Gore sa kojom
je bio blizu polufinala SP-a u Tunisu 2005. godine. Konstantujemo da su svi
preduslovi za dobru priču ispunjeni…
Zdravo, Ćure! Teukro je relativno skromna ekipa za španske
uslove, ali u tom timu, Marko Ćuruvija ima prostora za odličan individualni
učinak već drugu sezonu zaredom. Najbolji si strelac ekipe, a drugi strelac
ASOBAL-u posle deset kola…
– Ovde sam naišao na stvari koje su mi trebale u karijeri.
Pravi trener i ekipa, koja igra dosta preko krila. Iskoriščavam te pogodnosti,
imam puno prilika za realizaciju. Drugu godinu sam ovde. Odrađujemo sve
maksimalno, što se vidi i po tabeli. Prošle godine smo delili deveto mesto
(završili deseti), bili na bod od ulaska u Evropu, tako da su svi bili
iznenađeni. Ovo je skromna ekipa sa skromnim ambicijama, koje se odnose samo na
opstanak u Ligi. Tražiti da uđemo u Evropu je nemoguće, jer postoji osam ekipa,
koje su jače od nas i u finansijskom, i u igračkom pogledu. Ipak, igramo dobro,
na nivou mogućnosti. Nije ni malo lako boriti se za opstanak. Ima 5-6 ekipa,
koje se za opstanak bore kao za titulu. Ne smeš da kiksneš sa direktnim
konkurentom. Svaka utakmica je bitna.
Sa tobom u ekipi su i Boža Markićević i Radivoje Ristanović,
nekadašnji igrači Partizana, zatim, Nikola Kedžo. Kako su se oni snašli u
debitantskim sezonama na Iberijskom poluostrvu?
– U klubu su
prezadovoljni sa njima. Ristanović dobro brani. Peti je na listi golmana lige.
Motivišem ga, jer je na šest-sedam odbrana od drugog golmana lige. Kedžo je
veliki potencijal. On je mlad momak, 88, 89 godište iz Splita. Ima tu nesreću
da je naš desni bek, legendarni Rafa Da Silva u dobroj formi, pa trener ide
onom da "dok dobro ide, ne treba menjati". Boža (Markićević) dobro odrađuje
svoj posao, tako da su i klubu zadovoljni.
Karijeru u Španiji si počeo u jednom mnogo jačem klubu,
Ademar Leonu, gde si proveo tri godine (2003-06). Kako je bilo sazrevati u
velikoj rukometnoj sredini i kakva iskustva nosiš odatle?
– Nisam se dobro snašao na početku, jer nisam verovao da će
mi toliko teško pasti odlazak od kuće i adaptacija na drugu zemlju. Otišao sam
sa nepune 22 godine. Došao sam u veliki klub, sa velikim imenima. Nije mi bilo
lako da uđem u sistem treninga, da naučim jezik brzo. Ušli smo u seriju
utakmica, tako da nije bilo baš najbolje, ne na igračkom nivou, već ovako,
lično. Što se igara tiče, bio sam zadovoljan. Imao sam dobru drugu godinu u
Ademaru. Treća je bila onako. Imao sam povredu kolena. Nikad ne bih menjao
takvo iskustvo, pogotovo, kada treniraš sa Petrom Metličićem, pa Kasperom
Hvitom, Denisom Krivošljikovim na desnom krilu. Petar mi je dosta pomogao pri
dolasku. Lepo je bilo biti sa takvim ljudima u ekipi. Sve ovo, što sada dobro
igram, mislim da je plod rada u takvoj sredini. Kada razmišljaš i treniraš sa
takvim ljudima, i kada dobiješ malo prostora, iskoristićeš ga.
Ako može tako da se kaže, "resetovao" si karijeru odlaskom
iz Španije u Lovćen sa Cetinja u leto 2006. godine. Zašto i kako si se odlučio na takav potez?
– Kasno sam saznao da je potpisano 11 stranaca u Leonu, a
moglo je biti registrovano 9. Sve se to desilo u junu, a kao što znaš, levo
krilo tada nema šta da traži. Nisam desni bek, da me potpiše bilo ko. Otišao
sam na Cetinje i proveo jednu predivnu godinu među tim divnim ljudima. Igrao
sam srednjeg beka, ono što sam najviše želeo da radim u životu. Ceo život su mi
pričali da bi zbog visine mogao da igram srednjeg beka. Tada sam imao priliku i da probam. Snašao sam se u toj ulozi.
I dobro pripremio za povratak u Španiju?
– Dobio sam poziv od trenera, koga sam ranije poznavao da se
vratim u Španiju. U tom trenutku sam razmišljao da li da nastavim na beku ili
se vratim na krilo. Ne kažem da bih mogao da odigram na visokom nivou, ali
sigurno je da bi moglo da se poradi na tome.
I da se zaradi više para, u svakom slučaju (smeh)?
– U svakom slučaju (smeh). Stigla je ponuda Teukra. Znao sam
da ću dobiti priliku da igram 60 minuta
ovde, da se ekipa bori za opstanak. Sve mi je to prijalo i nisam pogrešio. Ovo
mi je trebalo.
Posle dve odlične sezone u Teukru, da li razmišljaš o
promeni sredine? Ima li ponuda?
– Ima ponuda. Nešto se dešava, ali znaš da ne mogu o tome
javno. Definitivno ostajem u Španiji. Jedva čekam da odem u neki veći klub.
Igrati u ovakvom klubu je dosta veliko opterećenje, budući da kao najbolji strelac,
nemaš prava na loš dan. Moraš svaku
utakmicu da budeš 100%, jer rezultat zavisi od tebe. U velikim timovima, nije
baš tako. Tamo postoji 14 igrača, gde retko možeš da vidiš da igrač po sezoni
da 140-150 golova, zato što nema full minutažu. Odradiš svojih 15 minuta,
vratiš se na klupu, i posle ima vremena da se odmoriš i spremiš za svoj naredni
deo. U Ademaru sam bukvalno znao, kad će me trener zameniti ili uvesti. Sve je
to da bi se zadržao visok ritam na utakmici.
Normalno, svi ovde u manjim klubovima, žele da se pokažu i odu u neki
veći klub, da bi sutra osvojili tituiu. Kakva je to karijera bez titula? (smeh)
Ti si jedan od članova one, puno puta pominjane, zlatne
juniorske generacije 80', koja nije napravila rezultat u seniorskoj
konkurenciji, iako se to od nje očekivalo. Kada si debitovao za seniore?
– Prvi put na širem spisku sam bio kod Tute Živkovića pred
EP 2002. u Švedskoj. Bio sam na
pripremama, dok su u reprezentaciji bili Neđa (Jovanović), Škrba (Škrbić). Tada
sam još uvek igrao u Zvezdi. Bio sam i kod Kurteša i Vujovića na spisku. Od
velikih takmičenja, igrao sam na Evropskom u Sloveniji 2004. i Svetskom u Tunisu
2005. godine.
Da li to reprezentativno iskustvo možeš uporediti sa ovim
sada? Tada su u reprezentaciji bila neka, možda veća imena, a ne osvojiti
medalju, bilo je na nivou greha. Sada je druga situacija. Nismo rukometna sila,
a ni ambicije više nisu tako visoke?
– Drugačije je sigurno. Pre smo imali dosta opterećenja, da
napravimo ono što su reprezentacije do nas pravile. Tu mislim na medalje iz
osamdesetih, pa i ponavljanje uspeha ovih "bronzanih" generacija. To nije izašlo na dobro, što se i
pretpostavljalo. Sada je druga priča. Više se ne forsira takav stav, jer smo
bolje sagledali situaciju. Nikome ne pretimo. Ne gađamo se glupim komentarima.
Idemo od utakmice do utakmice i za svakog se pripremamo ozbiljno. Mislim da je
to dobro.
Za dva meseca počinje Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj. Kao
možda ni za jednu poziciju u timu, konkurencija na levom krilu je žestoka. Da
li očekuješ da budeš na spisku putnika. Tu su Ivan Nikčević i Dobrivoje
Marković. Sva trojica igrate dobro u Španiji. Niko nije star, a ni suviše mlad,
da ne bi bio tu, ali će jedan najverovatnije, morati da "ostane kući".
– Lepo si rekao. Velika je konkurencija na levom krilu.
Mislim da bilo ko od nas da ode na SP, selektor neće pogrešiti. Verovatno će
odlučiti nijansa, ko će biti u boljoj formi u tom trenutku. Da li ću biti na
spisku? Ako budem igrao u ovakvoj formi, imam čemu da se nadam. U protivnom, to
je sport. Ideš, treniraš, daš sve od sebe i nadaš se najboljem.
Gde je naše mesto, s obzirom na grupu (Danska, Norveška,
Egipat) i okolnosti?
– Cilj je proći grupu i plasirati se u drugi krug prvenstva.
Trebali bismo ići, ali stvarno, od utakmice do utakmice. Prva je najvažnija, pa
posle svaka sledeća. To je jedini pristup koji daje rezultat, i tako rade svi
najbolji timovi, i sve najbolje selekcije.
Posle grupe, videćemo, u zavisnosti od protivnika, zdravstvenog biltena,
itd. Sport nije matematika, jedan i jedan nisu dva. Potrebno je i sreće. Sećam
se, u Tunisu 2005. godine, kada smo završili kao peti, igrali smo sa Šveđanima
i na nerešeno izgubili loptu, protiv Španaca šut u poslednjim sekundama
promašili, kao i protiv Hrvata. Da smo samo jedan realizovali, mi bismo bili u
polufinalu Svetskog prvenstva, i sasvim bi bila drugačija priča srpskog
rukometa. U Sloveniji na EP-u, odlučivala je utakmca sa Slovencima za
polufinale. Izgubili smo i ostali bez borbe za medalju. Često samo jedna
utakmica rešava puno.
Ambicije i igrački sastav reprezentacije nije isti. Možeš li
nam reći, kakva je razlika u atmosferi, između "ove" i "one" reprezentacije? Svi potenciraju da seigralo za nepostojeću
državu, da se nije znala ni zastava, ni himna, ni grb, da su odnosi sa
Vujovićem bili loši, itd.
– To je sada treća priča. U pravu si, nije se znalo ništa.
Nisam bio u Švajcarskoj na EP-u, kada se sve to o čemu pričaš izdešavalo, tako
da ne znam ništa o tome. Sigurno je da je mnogo lepše kada dođeš u Niš da igraš
pred 5-6000 ljudi, kada svi pevaju himnu kao jedan, kada se grle i znaju za šta
se bore. Mislim da je to odrađeno na najbolji mogući način. Ima razlike.
Atmosfera je mnogo bolja. Ne priča se o zvezdama, ovome ili onome. Pre je to
bilo drugačije.
Kad pominješ zvezde, razgovarajući sa novinarima opšte
prakse, uvideo sam da ne poznaju naše reprezentativce. Znaju samo "onog sa
dugom kosom" (Bojinovića) i "onog bez kose" (Nikolića). Nadam se da i naš rad
može tu da popravi stvari…
– Nema zvezda, neće ih ni biti. Nama i ne trebaju takve
stvari.
Ipak, rezultat pravi zvezde?
– Normalno. Garantujem ti, sutra kada bi osvojili medalju na
SP-u, svi bi znali, ko je Miša Pejanović na golu, čovek koji je tek sada ušao u
reprezentaciju. Sport je to.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
