Najveći transfer zimskog prelaznog roka na ovim prostorima, bio je prelazak srpskog reprezentativnog golmana, Strahinje Milića iz Partizana u skopski Vardar. Popularni Džambo u interesantnom razgovoru priča o prvim utiscima iz Skoplja, rivalitetu sa Metalurgom, Partizanu, reprezentaciji i stvarima, koje mu smetaju…
Kakvi su prvi utisci iz Skoplja?
– Iskreno, imao sam predrasude o Skoplju kao gradu, ali kada sam došao ovde i video kakav život ovaj grad nudi, oduševio sam se. Ljudi su super, veoma gostoljubivi, to je onaj prvi utisak koji sam stekao što se tiče grada – a onda se srpski reprezentativac osvrnuo i na iskustvo sa svojim novim klubom:
– Vardar ima odličnu ekipu, koja je trenutno prva u SEHA ligi. Imamo velike ciljeve, pre svega u vezi osvajanja titule i Kupa Makedonije. Probaćemo da osvojimo i SEHU, ali to nije prioritet.
Iz jedne "srpske" euforije vezane za uspeh na Evropskom prvenstvu, uleteo si u drugu, "makedonsku", koja još ne jenjava. Teško da ima trenutno "napaljenije" nacije na rukomet od makedonske…
– Ljudi ovde žive za sport, identifikuju se sa njim. Cene svoje sportiste i izdižu ih u idole. Trenutno više euforije vlada oko Metalurga, koji je došao do TOP 16 EHF Lige šampiona. To je veliki uspeh, ali Vardar ima mnogo veću tradiciju, samim tim i navijača.
Kako ti je pao rastanak sa Partizanom? Došao je u sred sezone, mnogi su bili zatečeni…
– Nije bilo baš tako brzo. Pregovarali smo neke vreme, predsednik kluba je bio uporan. Iskreno, nisam hteo da dođem. Bilo mi je glupo da ostavim ekipu u sred sezone, iako realno, 90% igrača, da je dobilo ovakve uslove, kao što sam ja dobio, bez razmišljanja bi spakovali kofere i krenuli. I još da se nalaze u situaciji, u kojoj sam se ja nalazio – kaže Džambo i dodaje:
– Želim da se istina zna zbog mojih Grobara. Onda sam popričao sa porodicom, devojkom, ljudima iz kluba i menadžerom. Tek posle toga, doneo sam odluku, iako nisam bio siguran da želim da odem iz kluba. Za sada se ne kajem, neću se ni kajati…
Na odlasku si rekao da očekuješ da već u junu budeš u Nemačkoj. Da li je to i dalje tvoj prioritet? Pojavile su se različite verzije. Jedna je da imaš ugovor na tri meseca, dok je bilo i informacija da si potpisao na dve godine?
– Ugovor imam do juna. Potpisao sam na tri i po meseca. Posle toga sam slobodan. Prioritet mi je Nemačka, ali otom, potom, videćemo šta će se sve izdešavati.
Stiže i novo reprezentativno okupljanje pred Alikante. Šta očekuješ?
– Što se mene lično tiče, uvek sam spreman da branim za reprezentaciju i odazovem se pozivu. Uvek ću dati svoj maksimum za Srbiju. Malo me nervira to što me tretiraju kao mladog igrača i ne žele da me ubace u vatru. Pričam iz mog ugla. Tu sam, sa njima, oni se spremaju za utakmicu, fokusirani su na to, a ja tu blejim. U nekim trenucima sam se osetio bezvredno. Kao, šta ću ja ovde? Pokušao sam da ne smetam nikome. Ako je neko stegnut, da se malo našalim sa njim, da ga opustim. Tako sam se više osećao članom Uprave nego igračem. To mi je malo zasmetalo, ali kada sam izašao na balkon, sve loše je nestalo, sva ta neka, nazovi, depresija je prestala. Nadam se da ćemo još mnogo puta izlaziti na balkon, jer za to vredi živeti – kaže Milić, ali i dodaje:
– Sa druge strane razumem trenere. Što se tiče rezultata u Alikanteu, ako svi momci dođu zdravi, plasman u London je zagarantovan!
Kakvo je iskustvo bilo biti deo ekipe na EURO 2012, iako nisi bio u sastavu, živeo si kao "srebrni momak"…
– Dosta mi znači sve što sam prošao sa tim momcima. U životu nisam bolje trenirao i dolazio na trening sa više želje nego pred EURO 2012. Svi su bili pozitivni. Stvarno je sve to i meni ulivalo poverenje da ćemo nešto napraviti. Lepo je bilo biti deo te ekipe, ali i naporno.
Kao najmlađi, taj doživljaj osvajanja medalje, pa i samog balkona, moći ćeš da prenosiš na svoju generaciju.
– Vidi, pokušaću, a da li će oni da me shvate ili ne, to je već do njih (smeh). Formula za medalju je da imaš dobre stručnjake i da veruješ u njih. Drugo je da atmosfera na samom terenu bude na nivou. Van terena manje-više neko nekome odgovara kao ličnost, ali poštovanje i motiv da se pogine za saigrača na terenu, mora da postoji. Naravno, bitno je da imaš publiku. To ne može niko da negira, to je veliki vetar u leđa.
Šta si naučio od Darka Stanića?
– Vidi, iskreno ne mogu nešto puno da naučim od Stanića, zato što nismo isti tipovi golmana, tačnije, velike su razlike. Ipak, jedan savet, koji mi je dao pamtim i pokušavam da ga praktikujem što više mogu. To je joga. Kada radi golmanske vežbe da shvatim to, kao da je u pitanju poslednji šut na utakmici, koji odlučuje pobednika i da idem maksimalno na loptu, kako bi to preneo na utakmicu da mi postane rutina.
I kako ide sa jogom?
– Išao sam odmah posle reprezentacije, kada se sve završilo sa Veljkom Miloševićem (Partizan), ali kada sam došao u Skoplje, prestao sam. Pokušaću i ovde da nađem, da krenem, jer mi stvarno prija.
Sa Stanićem si sada rival u Skoplju. Šta ti je poručio po dolasku?
– Videli smo se par puta, ali iskreno nismo pričali o tome. Mislim da ćemo ih pobediti, ali će to stvarno biti teške i neizvesne utakmice. Oba tima su puno uložila. Nijanse će odlučivati. Svi žive za te mečeve, ogromno je rivalstvo. Moj cilj je da slavi Vardar, a Metalurg neka pokaže na terenu da je bolji, pošto papir neće igrati. Onda ćemo im skinuti kapu.
Da li si pronašao omiljeno mesto za skaru?
– Imam omiljeni restoran, već, zove se Avanti, drži ga jedan moj prijatelj. Tu volim da ručam i večeram. Tu dolaze i momci iz Metalurga, pa sedimo, pričamo…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
