Konačno može da se odahne. Sada je sve u redu. Konačno smo strancu videli leđa i čini se da smo sve probleme u srpskom rukometu rešili. Je l’ tako? „Španska prevara“, „prodavac magle“ odnela je krvavo zarađeni novac poreskih obveznika, take money and run što se kaže, ali neka mu je prosto. Sada ćemo mi „ono naše“ ponovo. Konačno će selektor posle četiri godine pauze ponovo razumeti sve komentare sa sajtova, sve teorije zavere, šta misli Banjica, Slana Bara i Strelište, kaškati se u našem blatu, slušati o svakom sudijskom delegiranju u plej-ofu, čitati svako saopštenje, drhtati od fantomskih profila na mrežama, slušati ko ga buši…
Ovaj nam je bio nedokučiv. Previše pozitivan, nasmejan, fokusiran na posao, na svako pitanje je pokušao da nađe odgovor, za svakog lošeg opravdanje, predavanja na seminarima nije naplaćivao, prijatan neki čovek, a kada je prijatan, mora da je kvaran. I sada u izjavama, nikoga nije opljunuo, nije rekao da su ga igrači „prodali“ indolentnošću i početničkim greškama, da su najmanje dva startera bila van forme i rukometa gotovo čitavu polusezonu, da su ga smenjivali po kuloarima od kada je stigao, da je promovisan u trenera Partizana u trenutku kada ni sa kim nije progovorio ni reč o bilo kakvom angažmanu, da se deset dana pre Minhena već pronela glasina o tome ko i kako postavlja novog selektora, da niko iz Saveza nije došao u Minhen kao podrška, da je katastrofa da se juniori i kadeti ne okupljaju prošlog oktobra u EHF nedelji, da je selektor ženske reprezentacije zaštićen kao „beli medved“ sa rezultatima i utiskom duplo lošijim nego njegovim i da ovde članovi Upravnog odbora podnose ostavke jer je neizdrž da mu se uruči otkaz što pre i može i bez sednice. Sve ono što bi neko ispalio u prvom razgovoru posle Prvenstva, tražio alibije i svaljivao krivicu. Gospodin, kakav jeste, zahvalio se, poželeo sreću, čak i pohvalio sve buduće opcije za selektora koji se sada provlače po medijima i otišao.
A stavio je epitaf srpskom rukometu, vrlo lako i precizno.
Kad sam postao selektor poslao sam svim trenerima prvog i drugog ranga takmičenja mejl da mogu slobodno dođu u svakom trenutku, pogledaju trening, niko nije…
Ako je za neuspeh muške reprezentacije samo Đerona kriv, onda blago nama. Onda mi i nemamo problem. Od sutra ćemo pobeđivati sve. Najbolji su ovi što gađaju tricu pa kažu da igrači nemaju cojones, da selektor nema pojma, a da Savez nije bio nikada lošiji. Odlučite se. Ima u svemu po malo istine, ali onda neće biti da je do jednog čoveka…
Ko je to pozitivan, a da se samo očešao o srpski rukomet poslednjih 30 godina? A i 80% rukometne Srbije nije moglo ništa više da mu kaže osim „Hello Mr. Gerona“ i sada na kraju „adios“, niko nije mogao da mu objasni kako treba da igra i s kim, a kada ne znate strane jezike, onda ste pomalo glupi u društvu onih koji znaju, čak i da ste pametni na maternjem.
Ne brinem ja za Tonija Đeronu. Brinem za nas. On će za mesec-dva naći novi posao, plaćeniji duplo nego ovaj srpski. Znam pouzdano da je odbio najmanje dva u poslednja tri meseca, želeći da se tokom ove sezone upravo fokusira na rad sa reprezentacijom na kraju ciklusa. Odneo je kamaru para, istu onoliku koliku su nosili i ostali, ali pošto je to valjda način da iskažemo patriotizam, onda ćemo prvi baciti kamen…jer kada nam stranci nose profit iz zemlje, a radnici im pišaju u pelene…onda ćutimo.
I niko ne spori da je rezultat u Minhenu bio neadekvatan i ispod očekivanja. Ostvarila su se očekivanja da će grupa biti na jednu loptu, nažalost, ta jedna lopta, kako je pričao Darko Stanić davne 2016. u Krakovu opraštajući se od srpskog dresa „ta jedna lopta, u stvari, mnogo je više“. Podbacio je Đerona u poslednja dva meča. Verovao je nekim igračima previše, poštovao je stare zasluge, donosio čudne odluke ko treba da bude na terenu u nekim trenucima, nije uspeo da zaustavi kola koja su krenula nizbrdo i te apatične poglede i glasove koje gledam 15 godina kada se izgubi jedna jedina utakmica na velikom takmičenju. Nije uspeo da ih digne, napad je nazadovao, a godinu dana ranije funkcionisao je odlično…
Ruševinu, kako bi to neki voleli da predstave, nije ostavio. Ostavio je sređenu reprezentaciju u kojoj se zna ko dolazi. Jedna generacija nije doživela svoj vrhunac i nikada ga, po svemu sudeći, neće doživeti. Generacije 90 i 92 su imale dosta prilika da pokažu šta znaju i koliko mogu. Katalonac se nije libio da promeša karte, ali znala se struktura sastava. Ne treba smetnuti s uma da je kod Đerone Stefan Dodić debitovao sa 18 godina, da je Jovica Nikolić igrao SP sa 21, kao i Kos EP, Borzaš i Milosavljević su sada iskusni reprezentativci sa tri takmičenja u nizu do 24-25, Bomaštar je branio Prvenstvo sa 22, tu je i Kojadinović, Zečevič je debitovao, Rogan, Nikolić, bio je i Danilo Radović..
Baza za budućnost je postavljena. Prvi spisak novog selektora će dati odgovor da li je razumeo šta treba da radi i koja mu je misija u srpskom rukometu ili će se zaluđivati nekim velikim rezultatima odmah i pošto-poto pritisnut od javnosti i Saveza, a onda gledati oproštaje od reprezentacije pri kraju olimpijskog ciklusa za Los Anđeles kada im vreme nije, kao što smo imali slučaj kod Bregara u ženskoj repki. Neko ko je pametan, a to je neko stručno telo koje ne postoji, mora da mu sugeriše u tom pravcu ako on to već ne razume, ali i da ga zaštiti. Princip rada po ciklusima mora da postoji, ali ne po principu „spržene zemlje“ i „posle mene potop“.
Sve je jasno kao dan. Odluka da se ne nastavi saradnja, nije sporna. Ciklus je završen, olimpijske kvalifikacije kao nešto što je za ovu generaciju bio muss, ostale su na par golova gol razlike u Katovicama i to je to. Idemo dalje. Mogu i da razumem ovu priču „o nožu u zubima“ koji treba da nosi budući selektor i igrači isto tako. Mogu da razumem, ali ne i da prihvatim jer je to davno prošlo vreme. Nikakve noževe deca danas neće da nose. Generacijama reprezentativaca koji dolaze ili su već tu, prvo morate da otmete džojstike od Sony-a, a oni ih čvrste drže i ne zanimaju ih vaši noževi, već znanje. Ako nema urođenog karaktera i vaspitanja o zemlji ponetog od kuće, nikakvi noževi izvučeni jednom u tri meseca na po pet dana neće pomoći…
Ne znam ko će biti novi selektor. Samo znam da je paralelan rad u klubu i reprezentaciji uglavnom „piši propalo“. Tako bi radili i u Danskoj, Francuskoj, Švedskoj, Nemačkoj, da to ima smisla. Imali smo Đeronu, čoveka, ne samo sa trenerskim, već menadžerskim i tehnološkim znanjem, i nismo ga iskoristili onako kako je trebalo u smislu postavljanja sistema, i kada je ostao bez kluba u poslednjih skoro godinu dana. Istina, imali smo ranije situacije da su selektori bili bez klubova, i opet je bilo – „piši propalo“. Mora taj neko da obuhvati celu vertikalu od seniora do kadeta, da nam se ne dešava da nam igrači odlaze u druge reprezentacije, da neko ko nema mesta u kadetima igra za juniore i slično. Neko mora da bude vrhovni stručni autoritet i da rešava stvari na dnevnom nivou, ali i da ima više „života“ od EHF nedelje jednom u tri meseca. A tu je Savez na potezu. Uz još mnogo faktora, zalivanje reprezentativaca po našim klubovima, moglo bi se nadati nečemu pozitivnom.
Samo ne preterujte…i Los Anđeles je daleko, koliko je bio i Pariz.
