DOHA CALLING: Svemirski brod ukrcava putnike…

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Budi se Istok i Zapad, budi se Sever i Jug. Tako su najbolje evropski rukometni mediji opisali ishod baraža za SP 2015 u Kataru. U pustinji neće biti Srbije, Nemačke, Mađarske, Islanda, Južne Koreje, reprezentacija koje su tradicionalno imale svoje mesto u kremu svetskog rukometa. Tamo neće biti ni Norvežana, Rumuna, Slovaka, sve zemalja gde nada umire poslednja, ali će zato rukometni svet u „galaktičkim“ dvoranama – oazama u pustinji Dohe moći da vidi Bosance, Beloruse, Irance, Bahreince, Austrijance i druge. Menja se rukometna mapa sveta.

Tragično shvaćena eliminacija Srbije, prilika je da se skupe redovi i krene nekom novom stazom, sa nekim novim licima, i na klupi, i na terenu. Svaki pad nosi svoje pouke, a ovaj, koji je došao posle šest godina i sedam uzastopnih takmičenja na kojima su „orlovi“ učestvovali“, prilika je za jedan novi početak. U mnogo većem delirijumu su Nemci. Tržište tamo jasno udara pluseve i minuse, tako da se neodlazak na drugo veliko takmičenje u nizu – s pravom smatra katastrofom. Bundesliga je doživela pravu ekspanziju posle veštačkog zlata na SP 2007, a sada, kada su još jednom udarili o dno, Nemci čupaju kosu u neverici. Reprezentacija donosi popularnost, gledanost, sponzore. Bez nje liga može samo da slabi, ugovori igrača da padaju, sponzori da ostaju nemi.

Hojbergerovo je završeno. Traži se naslednik. Činilo se, dobar učenik Hajnera Branda, koji je sa nemačkim juniorima bio i prvak sveta, nije se našao na mestu selektora. Da li će i njih iz „bule“ izvlačiti Islanđanin? Alfred Gislason i Dagur Sigurdson su u grupi kandidata, među kojima se još spominje i Martin Švalb, odnosno, Ljuba Vranješ. Posle kraha HSV-a, jedini slobodan je Švalb, ali već se sada zna da bi u slučaju dogovora, Fukse Berlin (čitajte, Bob Haning) dao zeleno svetlo Sigurdsonu za duplu funkciju.

Oni gde se rad na duže staze isplatio – na početku su azbuke – Belorusija i Bosna i Hercegovina. Belorusi izrastaju u ozbiljnu reprezentaciju. Dosta igrača je na okupu u jednom klubu (Meškov Brest, ranije Dinamo Minsk), uz ekstra kvalitet Sergeja Rutenke i majstorstvo Jurija Ševcova, prekaljenog trenerskog maga. I dok su pre dve godine izgledali izgubljeno na SP 2013 u Španiji, skidanje skalpa Slovencima u baražu za Dansku, pa plasman u drugu fazu na EURO 2014, uz rutinsku pobedu nad Crnom Gorom, pokazuju da se zemlja Jakimoviča i Tučkina vraća tamo gde je i bila. U Kataru bi uz sreću sa žrebom mogli da merkaju i četvrtfinale, s obzirom da je osmina zagarantovana gotovo svim evropskim selekcijama.

Pitanje jednog prijatelja pre neka dva meseca, a posle čitanja intervjua sa selektorom BIH Draganom Markovićem Markom bilo je „jeste li vi pili nešto dok ste pričali?“. Toliko je nerealno ljudima zvučalo ono „deknuću ih“, koje je Marka crven u obrazima, bez treptaja, govorio u diktafon, a pisac ovih redova u želji da ne pokvari ništa od tog bosanskog šarma – uredno stavio na papir, ma koliko taj sleng bio težak za svariti, nekima koji ne poznaju mentalitet ovdašnjeg naroda.

„Deknuću ih“ postala je paradigma jedne tužne priče koja je trajala 20 godina, ali koja je na kraju, izvukla ono najbolje iz ljudi. Sve se urotilo protiv rukometa u Bosni i Hercegovini. Često i ljudi sami, u foteljama ili na polupraznim tribinama. Sve se sakupilo da eksplodira u 120 minuta protiv „višestruko“ nadmoćnijeg neprijatelja – kako bi rogobatno mogli da nazovemo Islanđane. Inat. Poluprazna „Skenderija“ je bila motiv više. Uspeh fudbalera motiv više. Poplave, motiv više. Jedina Ex-Yu reprezentacija koja nije bila na velikim takmičenjima, piši, motiv više. Razočaranja iz prošlosti, motiv više. Oni koji su otišli u druge reprezentacije ili naprosto, nisu hteli da igraju, motiv više. „Deknuću ih“ došao je kao logična posledica svega. Nema dalje. Moraju pasti…

A sada, kada je barijera probijena, rukometni svet će videti kakav je rudnik rukometnog blaga ta BIH. I dalje će biti momaka koji će igrati za druge reprezentacije, ali je BIH na pravom putu da izgradi identitet – da postane – marka…

Taj put je već prešla selekcija Makedonije. Ne mogu da zamislim meč „crvenih“, gde bi zaključak posle bio „nisu se borili“. Nema šanse. To se ne postavlja kao pitanje. Da li su igrali loše ili dobro, ko se sa kim posvađao terajući ga na još više onako „vruć“, u tim konstalacijama se kreću razmišljanja o mečevima makedonskog državnog tima. Svaki meč igraju kao da su fudbaleri na Svetskom prvenstvu, kao da je poslednji – 220 volti. Svaki je bitan, sada kada je to sport broj 1 u državi. Navijači traže maksimum. Rukomet je postao pitanje svih pitanja. Kalkulacije ne postoje. Nikada i nisu u poslednjih pet-šest godina, zato su i dogurali do kontinuiteta učestvovanja na velikoj sceni…

Za kraj, šta bi mi mnogi bez Islanđana. Patrekur Johaneson je napravio silu od austrijskog tima. Gde god nađeš rukometnu klupu tu Skandija posadi. Austrijanci su izbacili Norvežane, prošle godine očitali lekciju Rusima i Srbima. Kada pogledamo ta imena, vidimo da je trenerski pečat presudan.

Katarski svemirski brodovi polako se spremaju da prime svoje putnike. Što bi rekli Darkvudi „Grad u pustinji, pustinja u gradu“. Odbrojavamo…