Mini pauzu u pripremama reprezentacije Srbije za Svetsko prvenstvo u Švedskoj, iskoristili smo da rukometnoj javnosti, približimo lik, koji je već skoro dve decenije na klupi reprezentacije Jugoslavije, SCG i Srbije, fizioterapeuta, Vlade Radulovića. Svojom pojavom i radom, što u reprezentaciji, što u klubovima, postao je praktično sinomim za ljude, koji pomažu rukometašima da dan utakmice dočekaju što spremniji, pa smo intervju započeli pitanjem o zdravstvenom biltenu "Orlova" na osam dana do početka SP 2011.
– Možemo da ga pohvalimo. Za sada je super. Čekamo i ovaj meč sa Austrijancima da prođe, jer se često dešava da baš tada dođe do neke povrede, ali nadamo se da ovoga puta neće biti tako. Za sada je sve ok. Još čekamo razrešenje situacije oko Dugog Bojinovića.
Kada si počeo da radiš u rukometnoj reprezentaciji?
– Prvi put sam radio 1992. godine, pred OI u Barseloni. Za stalno sam počeo posle Evropskog prvenstva u Španiji 1996, na SP u Japanu 1997. godine, pa sve do 2004. godine u kontinuitetu. Vratio sam se, kada je došao Sead Hasanefendić na mesto selektora 2009. godine, pred EURO 2010 u Austriji. Između sam tri godine proveo u KK Crvena zvezda, kao i tri godine u Mađarskoj, u Pik Segedu.
Kako si se vezao za rukomet?
– Sticajem okolnosti. Sada će u februaru biti 20 godina, kako sam u rukometu. Doveo me čika Aca Kotlajić, legendarni fizioterapeut FK Crvena zveda, koji je imao veze sa rukometom. Odlazio je u penziju i doveo me u rukomet. Završio sam za fizioterapeuta i nisam uopšte imao u planu da radim u sportu. Međutim, splet okolnosti me vezao, baš za rukomet.
Rukometom se nisi aktivno bavio?
– Nisam. Igrao sam košarku kao klinac, ali i to, onako, neozbiljno. Rana mladost.
Ti si praktično najiskusniji član reprezentacije, čovek koji je dosta toga proživeo sa nacionalnim timom u prethodne dve decenije, sve uspone i padove…
– Po stažu, jesam. Lepo je biti u reprezentaciji. Bilo je super sa onom generacijom iz devedesetih, sa kojom sam i godinama bio blizak. Škrbom, Belim, Perunom, Igorom, itd. Uvek mi je izazov da budem tu, jer je to nacionalni tim. Momci su mi privrženi, kao i ja njima. I sa ovm mlađim momcima imam jako dobar odnos. Mislim da im pomažem iskustvom, kao i oni meni, nekim drugim stvarima, koje učim u ovim godinama.
Kada je bilo najlepše, a kada najteže biti deo "Orlova"?
– Najlepše je osvojiti medalju. Za te momke, koji naporno rade da bi došli do nje, a i za nas sa strane. Mi smo neka vrsta servisa i smatramo da barem deo zasluga za velike uspehe pripada i nama. Lepo se osećaš kada se napravi nešto veliko. Meni je najlepši momenat bio osvajanje medalje u Egiptu 1999.godine, za vreme bombardovanja, kada je u timu vladalo jedno jedinstvo i prijateljstvo u specifičnom trenutku za zemljui i sve nas. To je bilo nešto najupečatljivije. Najteže mi je bilo prošle godine u Austriji. Trenutak kada smo izgubili od Austrije, nisam uopšte očekivao. To sam dosta teško podneo…
Kakva prijateljstva nosiš iz rukometa. Da li se igrač i fizio lako vežu?
– U principu je lako. Vezani smo jedni za druge. Naša soba je 24 sata otvorena u hotelu. U sobi, između treninga, rađa se prijateljstvo. Igrači se prepuštaju, imaju poverenje u tebe, dozvoljavaju da ih diraš, tamo gde ih boli. U toj sobi, naravno, ostaju i sve tajne, koje se čuju u našim razgovorima. To ostaje među nama. Iz akcije u akciju, to se produbljuje i pravi se prijateljstvo. Kada prođu godine, ostajemo veliki prijatelji. Sa onom generacijom pogotovo, a i sa ovim mlađim momcima se to polako stvara, bez obzira na razliku u godinama.
Radio si i sa ženama?
– Imao sam par iskustava, još dok je Zoran Ivić bio selektor, kada sam menjao kolegu, zaduženog za to. Sada sam bio pozvan od strane Saveza za EURO 2010, jer su mislili da mogu da pomognem. Imao sam prijatno iskustvo, razlike gotovo da nema. To je sport. Nikakvih problema nije bilo u odnosima.
Sećamo se svi, devedesetih i velikih takmičenja, kada se svi skupe oko tebe pre početka utakmice, ti klekneš i krene molitva…
– Škrba (Dragan Škrbić) je bio kapiten, tada. Tražili su nešto da se napravi. Pošto smo često u ovih 20 godina, zajedno proslavljali neke nama drage praznike, Uskrse, Božiće, a ja sam znao neke molitve, on me zamolio da čitam „Oče Naš“, dok su igrači u krugu oko mene, tako da je to postao simbol, godinama. Takav je bio slučaj i sa devojkama sada…
Da li fizio sme da navija za neki klub?
– Sme da navija, ako radi u tom klubu (smeh). Normalno, kao i svaki čovek, ima svoje opredeljenje. Ja navijam za Zvezdu, ali imam toliko prijatelja iz Partizana. Sportski sam čovek, pa to tako gledam.
Gde si sve radio?
– Radio sam u RK Crvena zvezda, KK Crvena zvezda, PIK Segedu, Kolubari, a sada sam se ponovo vratio u RK Crvena zvezda. To je sve pratio rad u reprezentaciji.
Kakvo iskustvo nosiš iz Mađarske? PIK je već duže vreme jedan od najboljih klubova u ovom delu Evrope…
– Mogu sve najlepše da kažem o tom klubu. Bilo je puno naših igrača, trener je bio Matić, kondicioni trener, Vanja Banjković, tako da nostalgije nije bilo. O ljudima iz kluba, sve najlepše. Jedna profesionalna sredina. Svima nam je bilo lepo, na 200 km od Beograda, idealno.
Kao fizio imaš karijeru. Kakvi su planovi za budućnost?
– Ovaj posao ima neki vek trajanja, da čovek daje sve od sebe, a da to bude od koristi. U planu imam da otvorim sportsku ambulantu. Polako uvodim u posao mlađe kolege, kao što su i mene uvodili nekada. Na tome sam uvek insistirao, da neko kvalitetan, ostane u ovom poslu. Plan je privatna praksa, da mirnije dočekam stare dane (smeh).
Još neka medalja sa reprezentacijom?
– Uvek, ja sam optimista. U principu, ljudi koji me poznaju, znaju da retko pričam o rukometu. Možda me je to i održalo sve ove godine (smeh), i sa trenerima, i sa igračima. Uvek se nadam. Živimo za to kada smo zajedno. To je naš zajednički san.
Kakav je intenzitet rada na velikim takmičenjima? Šta fizioterapeuta reprezentacije čeka u Švedskoj?
– U Švedskoj nas čeka ozbiljan posao. Vremenski period između dve utakmice, često nije duži od 12 sati, što čini oporavak igrača težim. Zato kolega, doktor i ja imamo puno posla. To nam dođe normalno, jer smo već uhodani duže vreme. Čeka nas puno posla, ali bitno je da ne bude povreda. Sve ostalo ćemo rešiti…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
