Da li se ovako igra za reprezentaciju? Iako ljubitelji rukometa u Srbiji znaju odgovor na ovo pitanje, ono se svako malo, u sve kraćim vremenskim intervalima ponovo javlja, pa više u neverici, ponavljaju ga i tresu glavom. Šta god da je želeo stručni štab na čelu sa Dejanom Perićem u Rejkjaviku, nismo videli ni obris toga. Totalna konfuzija i bespomoćnost. To je do struke, a šta je do igrača – pa, recimo da im vidimo krv u žilama, da pokažu da im je stalo, da se bace za neku loptu, malo zakuvaju sa protivnikom i pre nego nemoćno peškir okače oko vrata i odgledaju kraj egzekucije na klupi. Da neko u onih deset kontri barem na metar dođe iza leđa Valura Sigurdsona, da mu sune neku bajalicu u vrat pre nego skoči u Miroslava Kocića…
To je do onog dela vizuelnog, pre nego počnemo da pričamo o rukometu.
Kako može ekipa u kojoj igraju Momir Ilić i Marko Vujin da izgubi 16 razlike? Utakmice se gube i dobijaju, pobeda na Islandu bi bila podvig i nije sramota izgubiti, ali ne na ovakav način. Pola Evrope se smeje, pola je u neverici – sluđena. Ne može da veruje. Šta se to događa sa takvim imenima kada obuku srpsku trenerku?
Za neku veliku razočaranost, upiranja prstom i razotkrivanja zabluda – nema vremena. Iako će ovo da peče malo duže, iako pokazuje da nikakav pomak nije napravljen u odnosu na Brno, pa pre Brna, Orhus, naredna utakmica je već za tri dana. Srbija je u igri za EURO 2016. Niš, sto puta doživljena atmosfera tog svetog mesta zvanog „Čair“, sve to može da deluje samo pozitivno na ekspediciju, koja se vraća iz zemlje gejzira. Pobeda je imperativ, računica je jasna. Pobeda! Bilo kakva, niko neće praviti pitanje. Četiri boda protiv Crne Gore i Islanda daju veliku šansu da se, u nekoj varijanti, i kao najbolja treća ekipa, Srbija, nađe u Poljskoj. Plasman u Poljsku je pitanje opstanka srpskog rukometa.
Tu počinju kalkukacije.
A da bi moglo lakše, moglo bi. O tome će odlučiti dva Srbina u Tel Avivu večeras – Dragan Đukić i Ljubomir Obradović. Župljanin, često puta neshvaćen u srpskom rukometnom univerzumu, imaće šansu da učini plezir i Orlovima ako sruši Crnogorce – drugi put, kao i u prošlim kvalifikacijama. Srbija do Tel Aviva, pronosi se socijalnim mrežama.
Sušta suprotnost svega viđenog u Rejkjaviku – viđena je u Skoplju. Po ko zna koji put, Lazarov i društvo, pokazali su da je igranje za reprezentaciju – nešto što nema pandan. Ponovo su izvukli i više nego što mogu, odigrali iznad očekivanja, iznenadili sve, igrali za bod protiv najbolje ekipe svih vremena. Iako je jadikovka krenula posle eliminacije u osmini finala u Kataru, a deveto mesto označeno kao polu-uspeh, jasno je kao dan – ova generacija je sve bolja i bolja. Priče o opraštanjima od državnog dresa, nikakavu podlogu nemaju, kada se vidi sa kakvom silinom se za isti igra. Drugi krug na EURO 2014, borba na nož za četvrtfinale SP 2015, kvalifikacije za OI, iako je nekada delovao nerealan, avion za Rio je sve bliži.
Da Slavko Goluža nije davao autogolove sedeći na klupi reprezentacije Hrvatske, jasno je već posle debija Željka Babića na vrućoj klupi u Stavangeru. Niti je Hrvatska više prva sila svetskog rukometa, niti može da obećava finala i medalje. Dug je put pred novim selektorom, Metličićem i Balićem. Za jedan reset-sistema, poraz i ne mora da škodi, pogotovo ako je bezbolan i ako se da lako nadoknaditi u Varaždinu. Ono što je viđeno u Stavangeru, a ni malo pohvalno, malokrvnost u igri i nakontravanje Norvežana kakvo odavno Hrvatska nije doživela. Stvar motivacije?
Skandinavija – Balkan 3:0, a hvala Bogu pa su Slovenci obratili pažnju na gol razliku s obzirom da su početkom drugog dela gubili 21:11. Malo od Slovenije kakvu znamo i kakva jeste. Mnogo više bi trebalo očekivati na kauču u nedelju u Zlatorogu, a zašto ne i prvo mesto u grupi.
