Balkan Handball

KOLUMNA Žike Bogdanovića: Neka je srećno svima koji slave!

Na početku bih samo o utiscima…

Čitam naglas sastav Francuske…pozicija desno krilo i desni bek – Port, Abalo, Ričardson, Mem, Remili….što bi komšije rekle, a mi preuzeli, pola u šali, pola u zbilji…Isuse Bože…

A kada ga već spominjemo, i ne treba vam Bog zna kakva memorija da se setite kako je do pre par godina Francuska morala da igra sa Žeromom Fernandezom na desnom beku, jer levorukog igrača, ni približnog kvaliteta desnorukim asovima, nije bilo. Mučio se jedno vreme Baraše, ali se i od njega odustalo. A onda…

Ne pamtim da je nekada jedna reprezentacija imala ovako moćnu desnu stranu. A kakva će tek da bude u narednih 10 godina jer su tek izašli iz gnezda sistema jakog kao crna zemlja? Fond reči se potroši brzo kada pokušate da objasnite da će dečko koji je praktično rešio finale EHF Lige šampiona, morati na tribine kao sedamnaesti. Strašna sudbina za Melvina, koji bi gde god ubode prstom na globusu, bio zvezda tima par ekselans.

Čitam dalje…

Nemačka bekovska linija…Druks, Bom, Lemke, Strobel (druga liga, Balingen), S(Z)empel. Šta reći, a ne nakapati tastaturu iskrenim rukometnim suzama. Opet Njega spominjem, ali daj Bože da grešim, ovo bi trebalo da budu novi heroji nacije. Skromnih igračkih mogućnosti i talenta, ali je zato tu kaznena ekspedicija sa Vinčekom, Pekelerom i bratijom koja će da tuče sve dok joj neko ne kaže „dosta“. Kun i Hefner, Rajhman i Volf su tom timu doneli evropsku krunu 2016. Trojice od četvorice nema. Nažalost, znamo da nam je sport takav da je domaćin često prezaštićena zverka, a ako sam nešto poželeo od Deda Mraza, to je da ne vidimo finale Danska – Nemačka u Herningu. Neka se ne ponovi 2007. godina i Keln. Jednom je bilo dosta. Ne želim da nam 27. januara svaka rečenica na socijalnim mrežama počinje sa „gasi rukomet“. Istorija od nekog tamo Tunisa, pa Kelna do Katara 2015 nas uči da smo dosta gasili. Ne bih da upropastim lošim mislima poćetak jedne ovakve rukometne svetkovine, ali koga zmija ujede i guštera se plaši.

KOLUMNA VESELINA VUJOVIĆA: Očekuje nas interesantno prvenstvo, po prvi put bez Omejera i Karabatića

Ako Nemci slome Francuze, blizu su polufinala u Hamburgu. Opet, istorija nas uči da Francuzi imaju slabost prema Špancima, a da Hrvati znaju da „Furiji“ očitaju lekciju. I tako u krug. Jasno je da su to kandidati za polufinale. Jasno je i da je „nemačka strana“ mnogo jača od „danske“ gde će skandi to rešiti između sebe (Danska, Norveška, Švedska).

Hrvatska se povukla u drugi plan i traži sedmo mesto sa manje-više istom reprezentacijom koja je sa Željkom Babićem bila na penal od finala u Bersiju pre dve godine. Tako je to u životu. Nikada niste zadovoljni. „Rani radovi Line Červara“ su se odavno, a sada se i selektorski mandati Slavka Goluže i Željka Babića „od blata prave“. Alibi je možda prejaka reč, ali promena sistema takmičenja i ukidanje nokaut faze nije pravljeno zbog rukometnih nacija sa Balkana. Urađeno je zbog Nemačke i Danske nakon njihovog brodoloma u osmini finala SP 2017. Mnogo su se Hrvati i Slovenci zaigrali u Bersiju. Pametnome dovoljno…

Ima tu i do Hrvata. Mnogo je igrača tu u međuprostoru, ni gore, ni dole, krenu, pa stanu. Biti vrhunska klasa znači imati kontinuitet iz godine u godinu, a njega Hrvatska nema na mnogim mestima. Osim ako novoproglašeni superheroj Šušnja ne dođe u Keln i pobaca tamo sve redom. Simpatičan je bio taj Linin gaf o „malom Halilu“…ali i nepotreban.

I Makedonci su povukli ručnu. Istina je da b uspeh bio plasman u drugu fazu, a OI kvalifikacije – ogroman uspeh. Za njih će kada Katar i evropski šampion odrade svoje na kontinentalnim prvenstvima, vrlo verovatno biti dovoljno deveto mesto, kao i pred Rio. Ne razmišljati o Islandu kao o 60 minuta biti ili ne biti, jer ako tako bude, glavnu fazu neće videti. Nema zezanja sa Japancima. Nije Dagur Sigurdson otišao tamo za džabe. Kažu svedoci da ima 700.000 razloga. Lazarov i još par igrača, i dalje mogu da igraju zatvorenih očiju. Brine Makedonija bez Lazarova, više nego to kako će Prvenstvo izgurati Kuzmanovski i Taleski. Vreme je da pokažu da nismo trošili tastature uzalud svih ovih godina. Brine dužina klupe, jer nije to reprezentacija koja može rutinski da odrađuje stvari u ovakvoj grupi. Neće biti prostora za predah.

KOLUMNA MLADENA MILETIĆA: Posljednji poziv putnicima… Pardon, putniku

Posle svega što se izdešavalo, promene pola tima i selektora tokom treće godine olimpijskog cklusa, momci koji će nositi srpski dres na SP 2019 malo šta imaju da izgube. Najteža grupa se igra u Berlinu. Sve rukometne škole od Azije do Južne Amerike su zastupljene. Sa četiri igrača koji imaju epizodno iskustvo igranja Svetskog prvenstva od pre šest godina, i još par njih sa isto tako epizodnim reprezentativnim ulogama u prošlosti, nemoguće je predvideti kako će ekipa odreagovati na pritisak koji donosi ovakav turnir. Mnogim momcima bi ovo mogla biti prekretnica u karijeri. Jedna od boljih karakteristika je da većina bekova igra u oba pravca što nikada nije bila jača strana srpske reprezentacije. Sada je vreme da generacije 1990, 92 i 94 pokažu od čega su sazdane.

Možda je izlizano, ali ništa drugo nije za poručiti. Uživajte, ljudi. Neka nam je srećno, svima koji slavimo!

One Comment

  1. Georgi

    10/01/2019 at 19:18

    Na desnoj strani Francuske je jos i Adrien Dipanda. Strasno!

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *