Malo je bilo onih, kojima se nije oteo uzdah, kada je u PRESS centar “Malme Arene” ušao Magnus Vislander (47). Čovek, na koga je rukometni svet pomalo zaboravio, a uz čije su rukometne partije rasle generacije igrača devedesetih, danas, u predgrađu Geteborga, radi u Pošti, podiže troje dece i trenira lokalni tim. Ne živi svoje legendarstvo u balkanskom smislu te reči. Leta 2005. godine, kada je u lokalnom Redbergslidsu završio karijeru, legendarni pivotmen je već nosio titulu najboljeg rukometaša XX.veka, a u rukama je držao sedam šampionskih pehara Bundes lige, pet Elit Serie (Švedska), dve titule svetskog i četiri evropskog šampiona sa Švedskom, za koju je nastupao čak 384 puta i postigao 1184 gola, uz još mnogo medalja i ličnih priznanja sa Kilom (1990-2002)i “Benga Boysima”. Zato je razgovor sa njim, bio pravo zadovoljstvo…
Magnuse, kakav je vaš komentar upravo završenog SP 2011?
– Bio je ovo veoma dobar turnir. Naravno, bilo je boljih timova od Švedske. Na primer, Francuzi, koji su najveća sila svetskog rukometa. Takođe, Danci su igrali dobro predvođeni Mikelom Hansenom, koji je uz Karabatića, bio najbolji igrač prvenstva. Mislim da je završni plasman realan.
Francuzi su sjajni. Osvojili su četvrto prvenstvo zaredom, što mnoge tera da zaključe kako je ovo najbolji tim svih vremena. Ima i onih, koji pokušavaju da uporede vaš tim sa Bengtom Johansonom na čelu i „Trikolore“?
– Poređenja su u sportu često neizbežna. Oni su osvojili četiri turnira u nizu, što samo pokazuje, koliko su moćni. Osvojili su i olimpijsko zlato u Pekingu, koje je nama falilo (tri puta srebrni), tako da se može reći da su najbolji tim.
Kakvo je vaše mišljenje o aktuelnoj reprezentaciji Švedske? Osvojili ste četvrto mesto, iako vlada mišljenje da vaša reprezentacija nije za vrh, ali domaćinstvo i ostali faktori…
– Delim to mišljenje. Rukometna kultura i tradicija govore da na svakom takmičenju, domaćin igra dobro i ide daleko. Jeste iznenađenje što je Švedska došla do polufinala, ali videli smo nekoliko odličnih utakmica, pre svega protiv Srbije, Hrvatske i Poljske. Po meni, pored Danske, zasluženo su izborili borbu za medalje iz tog dela žreba.
Da li će plasman u polufinale velikog takmičenja i sama organizacija SP 2011, doneti neki pomak u rezultatima reprezentacije u budućnosti?
– Iskreno se nadam da ćemo imati koristi. Ima puno mladih igrača u reprezentaciji, poput Karlena, Sjostranda, Du Rica, Ekberga. To mi daje nadu za budućnost. Nadam se i da je mnogo dece gledalo ovo Prvenstvo i da će ih ono podstaći da krenu da se bave rukometom. Da kažu „Hoću jednog dana i ja da budem tamo, da vredno treniram i budem deo reprezentativnog sveta“. Imamo dosta talentovane dece, rođene devedesetih godina, ali moraju mnogo da rade, kako bi dostigli jedan vrhunski nivo.
Vi ste obeležili jedno vreme u svetskom rukometu, donoseći trofeje sa Kilom i reprezentacijom. Izabrani ste i za najboljeg igrača dvadesetog veka od strane IHF-a. Deset godina kasnije, IHF je ponovo pravio izbor, ovog puta za najboljeg igrača svih vremena, a izabran je Ivano Balić. Kako gledate na to?
– Naravno, u svim izborima takve vrste ima dosta politike. Ivano Balić je veoma, veoma dobar rukometaš i umetnik. Mi smo igrači različitih profila. U umetnike se ljudi zaljubljuju, zbog njih se gleda rukomet, oni donose zabavu. Sve igračke kvalitete možete gledati iz mnogih uglova. Mogli bismo gledati i kako neko igra napad, a kakav je u odbrani…
Nema vas u vrhunskom rukometu od povlačenja sa terena. Čime se sada bavite i da li to ima veze sa rukometom?
– Treniram Geteborg, koji igra u švedskoj Elitnoj ligi. Još uvek sam dosta angažovan u rukometu. U Švedskoj imate neke trenere, koji rade kao profesionalci, kao i one, koji to nisu. Želeo sam da uzmem malu distancu, predah od profesionalizma i posvetim se porodici i deci. Moje osnovno zanimanje je rad u Pošti, a rukomet mu dođe kao večernja zabava. To je puno obaveza za mene (smeh).
I hobi nije hobi…
– Nije, jer je to ipak prva liga i mora puno da se radi, putuje sa ekipom po čitavoj zemlji, itd. Ne možete raditi dobro, bez adekvatne pripreme. To je za sada tako. Moja deca idu u školu i ne želim da idem u inostranstvo, dok oni ne porastu i stanu na noge. Zato želim da budem van čitave profesionalne priče, ali i dalje budem aktivan.
Znači, povratak u TOP rukomet, možemo očekivati?
– Naravno, naravno. Nadam se da ću već sledeće godine u junu moći da razmišljam o tome. Da odem u inostranstvo i da treniram neki dobar tim. Pravi tim.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
