Još od one slike Nenada Peruničića uhvaćenog u koštac sa Ljubomirom Vranješom krajem devedesetih, rukomet kao sport ponudio je krilaticu „for all“, za sve, male, velike, ogromne, još manje, debele, mršave, pirgave i slično. Još jedna epizoda te serije snima se sa Emilom Nilsenom. Šta je čovek juče uradio Česima u drugom poluvremenu sa 72% odbrana ne spada u čudo, ako ste gledali šta je uradio Holanđanima pre samo par dana dozvolivši mu četiri puta zatresu mrežu u prvom poluvremenu. Ćavi Sabate je odličan trener i tačno se videlo da je taktički odradio vrhunsku pripremu za Dance, ali od „batice“ leka nema.
Nilsen ne liči na sportistu, ne liči ni da je previše zainteresovan, više je nekako dežmekasti drugar iz škole koga su svi izbegavali jer je imao uvrnut smisao za humor koji niko nije razumeo. Izbegavao ga je i Nikolaj Jakobsen do ovog januara, ali sada je jasno da je on mnogo, mnogo više od onih ispod crte što brane u Flensburgu i Pari Sen Žermenu. Da, gospodo draga, da bi golman Barselone ušao u sastav reprezentacije Danske, moraju da otpadnu ovi iz ovih tričavih klubova. A i Landin će uskoro moći mirno u penziju. Bilo ih je dosta pored njega koji su „broj 2“ tokom svih ovih godina. „Batica“ je broj 1.
I tako sam to pitanje nabacio Henriku Melgardu u miks zoni, sa uvodom „prošle godine Pitlik, sada Nielsen, koliko ih još imate da dođu, uđu i budu najbolji? “na šta se nasmejao:
- Imamo ih puno. Teško se izboriti za sastav. Ima u Danskoj 50 igrača koji mogu da igraju na ovom turniru i samo dolaze novi. Zato je za mene privilegija da sam još uvek tu sa 39 godina. Danska je to. Idemo po zlato. Beži nam još iz Beograda“, bio je samouveren majstor defanzive, ali i ozbiljan napadač, mada za tim nema više potrebe od kako su i Lauge i Mensah postali samo „po potrebi“. Silu pokazuju Gidsel i Pitlik.
Lako je Dancima, nego ajmo mi „ono naše“.
U 9:30 je krenula prva i jedina smena koja se u hali završila u 23. Nema interneta u hotelu, pa je čekićanje sa volonterima bila nužda. Prvi trening, Islanđani. Ostarilo se, nisam primetio da nema Viktora Halgrimsona, čoveka za glavu višeg od svih. Morao sam to kasnije da pročitam u vestima. Bio je tu predsednik Gustavson. Godine bavljenja ovim poslom koji je i besmisleno traganje za istinom btw, naučile su me barem da provalim kada neko „ne govori istinu“. Tako je i „predsednik“ Bjorgvin Pal Gustavson odgovarao na pitanje o mogućoj kandidaturi za prvog čoveka države. Svejedno što je bio uzdržan „idemo meč po meč, prvenstvo, pa priča o politici“, poželeh mu da pobedi…
A onda, „orlovi“. Svakih pola sata dobijem poruku „šta misliš, šta ćemo, gde ćemo, kakav ti je osećaj?“. Moji osećaji, a pre svega sećanja kada je u pitanju muška reprezentacija Srbije, toliko su zatrpana svim i svačim da ću to skidati jednog dana na psihoterapiji pojavljujući se kao lik koji se poslednji ukrcao na brod pre nego će Vezuv spržiti lavom Pompeju. I sam novinar, na kraju balade, vredi onoliko koliko mu vredi tim koji prati. Ako je spakovan za pet dana i na putu kući, retko ko će se oduševljavati njegovom analitikom i obrazovanjem. „.ebeš to, daj sine zlato što se zlati“. Lako je biti novinar i pisati o Đokoviću i Jokiću. Piši sine majci o ovome…ali uvek se nadam da ćemo negde zapevati onu „gde si bila kad sam bio niko“. Da se ne nadam, sedeo bih kući.
Dakle, osećaj, nemam. Znam da na kantaru Srbija preteže u odnosu na neke AKO je na 100%. Svetsko prvenstvo prošle godine je bilo dobro zato što su savladani oni koji su MORALI da padnu, a poraz je upisan od onih koji su bolji od tebe. Dakle, sve jasno. Neka bude i sada tako, uz dodatak da je vreme MORALO da radi za nas. Toni Đerona je jedini selektor u srpskom rukometu koji je izgurao olimpijski ciklus od početka do kraja. To je dalo rezultate, koji su nevidljivi oku običnog navijača spram Jokića i Đokovića, ali fundament normalnih odnosa i selekcija igrača je uspostavljena. To je nekome malo, a verujte mi na reč, to je MNOGO. I nadam se da to svi shvataju i da nisu zaboravili kako je bilo nekada, jer smo skloni zaboravu, zato nam je tako kako nam je…
Da li je Island igrački bolji? Jeste. Da li to mora da bude presudno? Ne. Da li nam je potrebno da u formu uđu Đorđić i Orbović posle turbulentne polusezone, dva startna beka u Đeroninom mandatu, „o, da“. Bez njih se ne može. Kos i Kojadinović su srpski X faktor. Milosavljević da pokaže da je igračina. Golmani, linija, krila, nek igraju svoje, to znamo, da ne lamentiram previše. Igramo protiv strašnih napadača, a slabih defanzivaca. Tu negde na sredini je naša šansa.
A da budemo načisto. Ovo je praktično finale predkvalifikacija za Olimpijske igre. Ako ne bude velikih iznenađenja, jasno je da će u Kelnu četiri ekipe koje su već to završile, uz dodatak grupe gde su Srbija i Crna Gora. Jasno je da će i u drugoj grupi u Hamburgu igrati četiri ekipe (Danska, Norveška, Švedska i Slovenija) koje su to obavile. Dakle, mini turnir se igra između Islanda, Srbije, Crne Gore, Portugala, Čeha i Holanđana (Farani i da prođu, ne mogu u Pariz, jer nemaju Olimpijski komitet 😊:). Zato ako Srbija želi u Pariz, „ribari“ moraju da padnu. Samo ispred Islanđana i Crnogoraca u glavnu fazu, i ta priča opstaje.
Ovo je i vrhunac jedne generacije. Ilić, Abutović, Đorđić, Pušica ovo mogu da nazovu generacijskim „last dance-om“. Ni generacija 92 „iz Banjaluke“ sa Vanjom, Bogdanom, Marsom, Orbovićem, Vejinom, neće biti bolja do Los Anđelesa za četiri godine, ovo je zenit, ovo je finale, dugo su na okupu u jednoj grupi, nema dalje.
I zato, nema ni puno filozofije. Momci, prođite grupu, obradujte ovaj napaćeni rukometni narod koga je svakim danom sve manje i manje. Vratite ljudima, koji mnogo vole ovaj sport, osmeh na lice. Ne znam da li je to taj narod zaslužio, ali zaradujte ga, možda postane bolji i pametniji. Bez vas nema ni onih narednih, sve je do rezultata i one iskre u oku koja će puknuti kod nekog klinca iz četvrtog osnovne, koji vas večeras bude gledao. Za tu decu koja su nekada bili vi, napred.
