Počelo je. Ništa više i drugačije nismo očekivali. Čujem da se igrači žale na uslove koji su ih zatekli, a kako je tek turistima koji vade poslednje iz džepa kako bi popili kaficu na hotelskoj terasi sa pogledom na piramide u Gizi ili Mediteran? Kako god da im je, sigurno im je 10 puta bolje nego devojkama pre mesec dana koje ni prozor hotela nisu mogle da otvore, a od zajedničkog prostora imale su 100 m2 trpezarije u mraku koji pada već oko tri popodne.
Prijatelju iz IHF poslao sam jutros poruku da pazi kada se naslanja na zid dvorane, jer je juče neko tako očigledno ugasio svetlo pa smo u polumraku gledali utakmicu Norveške i Francuske. Doduše, nije baš bio onaj mrak kakav je “trikolore” zadesio u “Kristalnoj” u Zrenjaninu, već pravi. Džaba narandžaste stolice i 100 miliona u dvorane ako je napon slab.
Svetsko prvenstvo uvek ima svoju posebnu priču. EHF događaji su organizovani tako da su dosadni, a kod IHF-ovaca uvek imate prostor za improvizaciju i očekivanje neočekivanog. Pandemija i Afrika ruku pod ruku, plus labava struktura organizatora, pa takav turnir ima miris i ostaće upamćen. Šteta, bez publike i bez novinara. I jedni i drugi imaju svoju ulogu.
A na terenu. Slovenija se gledala do prvog tajm-auta u desetom minutu. Toliko je bilo dovoljno da shvatimo neslanu šalu Korejanaca koji su poslali neku decu u Egipat. Treba ih dooobro kazniti, ali i paziti da ih ne ubijete. Prvo ona zajebancija sa United Korejom u Berlinu pre dve godine, sada ovo…
Za Slovence ima vremena da pokažu kakvi su majstori, prave stvari tek stižu. Stiže Petko. Stiže Kaaasaratov. Kakva eksplozija od dečka. Pre dve godine ućutkao je Berlin kada je pogodio za remi sa Nemcima, pa su Rusi celu noć posle nazdravljali na prijemu u Ambasadi, perverzno na 200 metara od Brandenburške kapije, a sada sa onim stepback šutem kada je šajbne, pa strašno. Ako ne bude TOP TOP klasa, diplome da pocepaju svi koji su ga ikada trenirali. Visla je mali klub za njega.
I sada se prebacite u 2041. godinu i matori Kaaasaratov, postiže svoj 321321321. gol na velikim takmičenjima, nakon što je 22 godine igrao Ligu šampiona i bio “gol mašina”, i vukao svoju prosečnu reprezentaciju na ramenima, 10 godina uzastopno ispadao u kvalifikacijama, dobijao šamare sa svojom generacijom dok su se još dlanovi cepali na zarđalim ekserima ograde skopske lepotice “Kale”, svestan da su medalje daleko, daleko, predaleko, vraćao se kao “pola-čoveka” u svoje klubove.
Da li možete da zamislite? Njega ili bilo koga drugog? Paa, teško. Onda shvatite kakvu je karijeru imao Kiril Lazarov. Onda shvatite šta je čovek napravio. Onda shvatite da mu pandana nema. Sudbina Makedonije na ovom takmičenju je manje-više poznata. Ozbiljnog kvaliteta nema, igra se ne nazire, a i govor tela ne obećava. Teret na plećima je dvomilionski i to se vidi. Ni traga zadovoljstvu, kao da su već osuđeni na 40 godina robije pa sa svakim golom se nadaju da će im javnost ublažiti kaznu. A zašto, čemu to? Tako neće doći ni do svojih 100%. Svaka pobeda osim one protiv Čilea može se smatrati iskorakom. Takva je trenutna situacija.
Ono što ostaje za večnost je učinak čoveka iz četiri dekade. Mnogo će vode proći Vardarom, mnogo će zlatnih zora usvanuti iznad Galičice, mnogo će aplauza udeliti bitoljska publika generacijama i generacijama novih rukometaša, dok se ne rodi novi Kiril Lazarov.
Zato uživajte i IGRAJTE ZA NJEGA.