Katar igra finale Svetskog prvenstva. Dugo sam razmišljao da li ovo da bude prva, poslednja, jedina rečenica moje poslednje kolumne pisane u Dohi. Da ostane tako, na procenu vama, čitaocima, da lebdi u vazduhu kao konstatacija, zaključak, pitanje. Da mi budete koautori, da nastavite niz svojih misli dole u komentarima. Odustao sam, objasniću i zašto.
Posle 27 dana života koji nema veze sa realnošću, daleko od zime Balkana, dobili smo i ono što svakako nije realnost, a opet, sve nas, koji imamo rukomet u krvi – bode u meso, kopa nam oči.
Čitav svet nam se smeje. Kome? Nama, rukometašima. Spojili smo reprezentativni i klupski rukomet, obesmislili ga, otišli u krajnost u bezuspešnoj misiji da od rukometa napravimo sport globalnih razmera.. Pokazali smo, koliko smo u stvari, mali sport malih ljudi. „Seljački“, dodao bi neko, tu magičnu reč koja objašnjava sve, a koja me strašno nervira. Valjda, zato što u tom ne želim da verujem.
Neko je sastavio tim od ljudi kojima su njihove nacionalne zastave malo značile u životu, a egzistencija mnogo više, za dve godine preskočivši ono što neki rade i prave decenijama.
U svemu tome, pojedinci igraju najmanju ulogu. Manje-više su nebitni. Nisu krivi ni Marković, ni Šarić, ni Stojanović, što su otišli da igraju za lovu, zarade još malo ili malo više u karijeri koja kratko traje. Možete ih nazivati „prodanim dušama“, smejati se tome što drže ruku na srcu i ko zna šta izgovaraju dok otvaraju usta tokom intoniranja himne, zemlje za koju nisu znali ni gde je na mapi do pre par godina. Vaše je pravo, jer prezir prema pohlepi je nešto što je potrebno, kako ne bismo otišli u …. u globalu rečeno.
Međutim, na kraju balade to su samo ljudi koji trče, skaču, šutiraju, daju golove ili ih brane. Kratko je ljudsko pamćenje, nekada kraće i od vremena potrebnog da se potroši ono što je zarađeno. Taj neki prezir njihovih balkanskih okolina, prijatelja i neprijatelja, zaboraviće se brzo. Na legijama stranaca, nastala je i održava se civilizacija. Ovakva, skaradna.
Ljudi će nastaviti više da cene one koji za 25 eura dnevnice igraju za svoje reprezentacije, a više će ih i pljuvati kada ne ide. Tako je to u nas kada vam je neko bliži srcu. Svako se na kraju zajapuri u licu. Neko od toga što mu kažete da je izdajnik, a neko zbog toga što su ga ispljuvali i oni kojima je rukomet instant sveto trojstvo uz rusku salatu i četiri skakaonice u januaru.
Iznad svega je to omogućio, neki sistem – valjda se nećete puno smejati ako tu skalameriju tako nazovem?
U tom sistemu, u kome se može kupiti sve, ni sudijska lica nisu bitna. Oni mu dođu kao kolateralna šteta. Izgleda da će se kola svih kola slomiti na leđima dva momka iz Niša i Leskovca koji su dobili „aplauz“ pred milionskim auditorijumom juče nakon meča Katara i Poljske. Istog jutra sam uradio selfi sa jednim peračem prozora ovde na 46. spratu Interkontinentala. Videvši da ga slikam, gledao me je sa prezirom dok je neobezbeđen stajao na ogradi terase ispod koje je virio put u večnost čekajući da ga povežu sajlama. Siguran sam da me je psovao na nekom svom nepalo-filipinskom.
Šta je mogao da uradi? Da pusti sajle, skoči dole i kaže „pun mi je ovog evropskog ološa kome moram da pričam „yes, sir“, idem da kopam krompir golim rukama ispred svog šatora“? U nekom drugom svetu, na nekom drugom nivou, to su mogli da urade i njihove hrvatske kolege protiv Austrije, i svako onaj, koji bi želeo da bude heroj, a u stvari žrtva. Ti heroji nisu na ceni. Za ideale ginu budale, pa sad, možemo se lagati, mogu i ja ovde pričati bajke o vrednostima, život je nešto drugo. Rukometni život je kada se tri puta veća halabuka digne u mesecima kada se bira prvi „sudija“ u Srbiji, nego predsednik saveza.
To je ropstvo našeg sporta. U sistemu gde je omogućeno da svako igra za koga hoće, da svako pobedi koga hoće, pojedinci su nebitni.
Dajte da vidimo tog, koji će reći – „zaustavite zemlju, silazim!“?
Nije ovo ni kraj, ni početak. Ponoviće se, ne brinite. Rukomet, svako malo, umre u svojoj sramoti, a onda se ponovo rodi, jer postoje ljudi koji ga vole. Tako je to…
PS: Za kraj sam vam ostavio malo „slatkog novinarskog života“ u komentaru koji me je jutros sačekao u administraciji sajta.
Ziko jebem li ti mamu coravu sto ne pises o ovim lopinama sto su pokrali mec nego se krijes iza novina, jebem li ti sve coravo u picku olosu jedan smrdljivi ja cu te jebati samo da te navatam. To ti se kunem svojom decom. Srpskigorostas…
[email protected] (IP adresa poznata redakciji)
7 komentari
Bravo Žikajlo!
Na žalost, kakvi su nam „Gorostasi“, takva nam je i zemlja – liliputanska!
Bravo Žika,
Stvarno čitam tvoje kolumne i baš mi je drago da si ovo napisao. Teška istina, koju moramo prihvatiti mi koji volimo rukomet.
Ja bih volio vidjeti taj selfie sa 46-og kata :)
Moze li ekskluziva?
„Nije ovo ni kraj, ni početak. Ponoviće se, ne brinite. Rukomet, svako malo, umre u svojoj sramoti, a onda se ponovo rodi, jer postoje ljudi koji ga vole. Tako je to…“
Jako mi se sviđa način na koji je ovo rečeno. Slučajno ili namjerno-pravi umjetnički štih ;)
Свака част Жики на алегоријски исказаном мишљењу,таквом да би му чак и неки савремени књижевници позавидели,мада му метафора са Непалцем,сајлама,Хрватима и Аустријом није најјасније исказана,оставио бих му то као малу замерку односно мотив за даље усавршавање ради достизања перфекције у писменом
изражавању,које је у новинарском послу којим се бави и шароликом аудиторијуму који га прати од највећег значаја.
Пошто је тема јако интересантна,коауторство у виду изношења сопствене перцепције и става допуштено,написао бих неколицину својих у нади да модератор остане доследан те то и објави.
Најпре о Катару..
Свако ко је гледао утакмице ове репрезентације,наравно са одређеним стручним рукометним предзнањем и без субјективне обојености,био би неправедан када би рекао да Катар није заслужено у финалу.Организација и залагање у одбрани,једноставност,повремена луцидност али и убојитост у нападу дали су добар резултат што уз мало среће да у полуфиналу налете на Пољаке и професионалце у црном који су одсудили меч за уџбенике.Скоро без иједне грешке којом би утицали на резултат.Што не пишем без аргумената јер сам имао прилику да ми ове судије,суде меч моје сад већ бивше екипе.Професионалци.
Валеро…
Са великим задовољством сам пратио како води утакмице.Неоспорни и доказани маестро овог спорта,перфекциониста,џентлмен,стратег и психолог.Тренер са високим критеријумима али исто тако и реалан у очекивањима.У полуфиналу је Марковића са пута да одигра најлошију утакмицу на првенству довео на разину коректно одигране партије,
ко је гледао нека се сети цепелина Капота и Жарка након тајмаута и изласка из кризе у нападу у коју су запали… Хммм право изненађење,генијално!
Пољаци поштено надиграни и у неверици какав су гол примили тако близу егалу.. а Катар на крилима! И ја бих био љут након таквог пораза али би разлоге потражио у свом дворишту..
Многим озбиљним тренерима Валеро би требало да послужи као узор.. А оним квази.. Па довољно је цитирати једног кога познајем „Ma шта он бххххре.паре бххххре“,цитирани дотични је имао и паре и добре играче и испао је из лиге..
Легионари..
Нису ваљали својима али Катару и Ривери јесу.. У Србији,ЦГ и фРА је процењено да на тим играчким позицијама има бољих, који заслужују позив те је момцима из балканског артиљеријског пука и других преостало једино да указану им част прихвате.
„..камен који одбацише зидари он поста глава од угла, и камен спотицања и стена саблазни“(1Пет 2,7) Показали су квалитет, искуство и професионализам.Док нам у фудбалу мухамеданац не пева химну а по националности је Србин те је химна Србије и његова званична чиме се свима нама осталима поспрдао у лице и показао колико му је стало до симбола своје земље,међу којима је и застава..
Легионари са руком на срцу из поштовања певају химну земље за коју играју.Јеванђељско питање-ко је брат мој и ближњи мој-у рукомету је онај што ће изгинути да се одбрани гол када ти промашиш у нападу…
Навођење да презиремо и осуђујемо нечију похлепу треба обазриво разграничити, прво да ли уопште постоји и да ли тиме осуђујемо сам грех или браћу нашу! Карабатићи,Анић као и некада Андреј Голић 2001. су такође легионари и у репки СРБ би свакако имали место или не би… Елем нико их не прозива али не би ни ове друге да нису у финалу…
На крају ипак би требало да нам импонује што финале СП неће проћи без Срба и то у обе екипе! И да допустим себи мало благе субјективности,да ли би Катар и Француска били ту где су да није Срба?
Играјте браћо најбоље и најлепше што можете са изразитим задовољством гледаћу вас и бодрити! Свакако биће легирана и Србија у вашим медаљама!
Поздрав за уредника и верујем да му после оваквог обимног коауторства у следећој колумни неће пасти на памет да тако нешто предлаже ;-)
SRamota da ne objektivno kažete kako so sudili vaši suci i pogurali Katar u finale.Istina da su Polacai igraliu loše ali to nema veze sa sramotom od suđena, baš svaka sporna lopta je bial dosuđena Kataru. Sramota da se dogodilo, još veča sramota da se ne osudi….
@doktor
Ne bih se složio sa mnogim stvarima u Vašem komentaru. Istina je da je Katar bio odličan i da je na ovom Šampionatu medju najboljim svetskim ekipama, ipak ne baš i vredan finala, po mom mišljenju.
Sa druge strane, „promašenom temom“ smatram priču o tome kako smo sujetni, kako Šarića, Markovića, Stojanovića i još po neke nisu hteli u njihovim selekcijama. Promašenom mu se čini i paralela sa Ljajićem, kao i Karabatićima. Prva zato što poenta i jeste da bi možda i Ljajić držao ruku na srcu da se u Srbiji prelivaju pare (a činjenica je da bi tada i naši zemljaci iz Pazara i okoline, naši muslimani, bili spremniji da Srbiju jasno vide kao i svoju državu), dok je razlika Šarića i Karabatića što drugi ima stotine prijatelja iz detinjstva kojima je francuski jezik maternji, dok Šarić ne bi u ovom trenutku pronašao način da se sam doveze od hotela do dvorane u kojoj bi trebalo da igra finale Svetskog prvenstva, a verujem da i sami znate da je više nego upitan njegov boravak u Kataru (koji je valjda osnova da bi mogao biti „nacionalizovan“ po kriterijumima IHF-a – pitajte o tome i Vugrineca ako je potrebno).
Potpuno se slažem sa Vama, a po meni je to i ključni element uspeha, zove se Valero Rivera (naravno, uz veliko poštovanje i timu ljudi koji radi sa njim, pre svega Kosovac)! Njemu skidanje kape, poklon do zemlje.
Ipak, to ne znači da se radujem susretanjima sa ljudima iz drugih sportova, jer će nam sa pravom reći – sve ste više „banana sport“ (iako nam je sport sam po sebi, vrhunski sklop veštine, talenata, znanja).
Uzgred, verujem da bi Žika bio voljan da mu se pomogne, te napiše kakav blog…svako ko ima šta dobro, pametno i za rukomet vredno napisati.
Pozdrav.