Krilatica da "najbolji rukomet dolazi odavde" dobila je još jednu potvrdu. Ne samo juče ili danas, već zauvek. Rukometna planeta bila je složna kada je birala, i izabrala najbolju rukometašicu svih vremena, a nije da nismo očekivali da to ne bude "naše gore list". Legendarna reprezentativka Jugoslavije, Svetlana Kitić-Magić, nekada igračica, a sada direktorka Radničkog, bila je i ostala apsolutna rukometna kraljica. Posle dva proglašenja za najbolju na svetu(1977 i 1987), dobila je Ceca i treću zasluženu krunu, samo ovaj put u trajno vlasništvo.
NAJBOLJA NA SVETU SVIH VREMENA
Kako ste doživeli vest da ste najbolji na svetu svih vremena? Ovo svih vremena baš zvuči…
-…nekako vaau(osmeh). Nisam nešto mnogo verovala u to glasanje. Potajno sam se nadala da ću to biti ja, jer kad god sam bila u nekoj konkurenciji želja je uvek bila da prva stignem na cilj. Međutim, nisam preterano verovala, jer dugo me nije bilo, glasao je ceo svet, a uglavnom su mladi na internetu i to je ta takozvana internet generacija kojoj ja ne pripadam i koja mene sigurno nije gledala. Plus, tu je bila Anja Andersen koja je do juče igrala i koja je iz područja koje danas dominira ženskim rukometom. Više su ćerka i ljudi oko mene bili ubeđeni da ću biti prva jer su pratili te procente, te 60%, te 70%, ja im kažem – je li to sigurno, nemoj da se radujem bezveze. I kada je glasanje bilo završeno, bila sam baš ponosna.
I čestitke stižu li stižu…
-Stižu čestitke, prave se prijemi, kokteli, ali sve sam to negde proživela jer sam dva puta bila proglašena za najbolju na svetu i donekle sam vakcinisana od toga da ću sada da poludim od svega. Prihvatam to normalno za ženu koja je posvetila čitav svoj život rukometu, samo što je sada to došlo zvanično od sveta, i lepo je znati da te narod nije zaboravio. Mnogo sam dala rukometu i mnogo ga volim, jer mnogo sam ga volela ne ide, jer ga volim i dalje. Tu sam, borim se sa nedaćama i svim što prati sport, a posebno rukomet čini mi se. Nigde ga nema, treba ga podignuti na koliko-toliko pristojne grane. Bilo mi je drago zbog svih ljudi koji vole rukomet i to su mi prve misli bile, ne ono "vaaau sada sam ja najbolja".
Sigurno da je proglašenje došlo u dobar čas i za vaš klub Radnički?
-Negde u podsvesti mi je odmah bilo da će se neko pre zainteresovati za taj Radnički ako čuje da je tu najbolja igračica na svetu, i nadam se da će se neko setiti da zove i pita koja to pomoć treba tom Radničkom, šta može da se uradi i pomogne. Nisam planirala da ostanem ovoliko dugo u rukometu, odlazila sam, vraćala se i dobro smo razmislili suprug i ja, da uzmemo Radnički. Mislila sam da sam završila sa rukometom, da ću kupiti kartu i gledati rukomet, ali ne da vrag mira. Ne treba sada samo Radničkom pomoć, definitivno, rukometu treba pomoć. Trebaju mu na prvom mestu mladi ljudi, sa energijom, idejama, sa zdravim i sportskim pristupom.
ZABORAVILI MOMENAT ZABAVE I IGRE
Šta mora da se menja?
– Mi jesmo poznati po tome da sve precrtavamo i poništavamo, krećemo iz početka, ali zašto ne zadržati ono što je bilo dobro, ako je bilo dobro. Pre 30 godina ja sam recimo radila ovo testiranje koje rade naši treneri sada, plus psiholog. Malo drugačije, ali opet isto. I tada se tačno znalo ko ima slabe ruke, ko noge, ko je vođa, ko nije, ko je "zec", ko može da odluči, ko će izneti teret utakmice u odlučujućem trenutku, ali ni kome ne smeš da daš loptu u takvom trenutku jer se uplašio. Sve se to znalo jer smo bili stručno vođeni. Sa devedesetim se valjda desio taj odliv inteligencije, samim tim i sportske, i došli smo do toga da neke ekipe, neću da grešim dušu, ali sumnjam da imaju para da urade i lekarski pregled. Mi prošle godine nismo imali ova testiranja ekipe koja su sada odrađena, a i sada ih imamo samo zahvaljujući našim trenerima i njihovim prijateljima.Inače, mnogo toga mora da se menja. Pristup mora da se menja, roditelji moraju da prestanu da plaćaju i finansiraju igranje i pripreme svoje dece jer dolazimo u situaciju da je normalno što roditelj deteta koje je došlo do prvog tima zahteva da njegovo dete igra. Država tu mora da napravi pomake i pomogne. Neka krenemo od mog Radničkog i mene, da prodrmamo malo taj uspavani sistem.
Vidimo kako to funkcioniše "tamo negde", može li kod nas?
– Rekla sam moramo nešto da menjamo, idemo nešto novo, da od rukometa ako treba pravimo spektakl koji će biti zanimljiv publici. Da pobegnemo od stereotipa, u jednom trenutku sam rekla suprugu, ako treba da uvedemo i muške mažoretkinje, uradićemo to. Da uvedemo nagradnu igru na poluvremenu, da animiramo ljude na tribinama i napravimo program i pre, i na poluvremnu i posle utakmice. Čovek koji je došao na tribine tih sat i po, došao je da se zabavi, a ne da sluša psovanje i da glavni akteri budu sudije. Sport je zabava, jedino smo ga mi pretvorili u robovlasnički sistem jer smo sve počeli da gledamo kroz pare i roditelji na decu gledaju kao na investiciju u koju ulažu da bi im jednog dana donela puno para. Zaboravii smo taj momemat zabave i igre. Hoću i ja da se zabavljam, a sada vodim klub sa problemima, dajem pare i imam noćne more umesto da mi bude lepo. Ceo svoj život sam se igrala i uživala na terenu. Bog mi dao da sam znala malo više od ostalih, pa sam se zabavljala dok sam igrala i imala sam sreću da je to neko plaćao jer mu se svidelo. Želim da se to ponovo dešava, da svi uživaju, i akteri na terenu, i publika na tribinama, i publika ispred TV ekrana.
MLADI I AMBICIOZNI TRENERI NA KLUPI RADNIČKOG
Kako Radnički ulazi u novu sezonu?
– Po mojoj proceni nismo ni malo slabiji nego prošle godine iako su nam otišli odlični golmani Jezdić, Kosić i desno krilo Bogdan, jer smo na prvom mestu dobili dva odlična, mlada, stručna trenera, Vesnu Bojković i Ivanu Pašić koje su iznad svega treneri koji vole rukomet i vole da rade. Došle su u klub sa jednim sportskim i zdravim pristupom. Naš najveći adut su sigurno njih dve i naravno ovih 20 devojaka koje su željne rada i dokazivanja. Uzdam se u njihovu mladost jer mi imamo brzu ekipu i što se tiče pivotmena i bekova i krila. Sigurno je da ćemo tu forsirati igru i koja će borbenošću, mladošću i brzinom gaziti protivnike. Sada, koliko ćemo ih gaziti i kako će sve biti na kraju ne znam, ali negde se potajno nadam da bi uz sreću mogli biti peti i izboriti Evropu, jer ne treba zaboraviti da faktor sreće u sportu uvek igra jednu od glavnih uloga.
Prošle godine kada ste ušli u ligu, neka vizija je bila da svake godine idete korak više u povratku Radničkog na stare staze?
-Tako se i ponašamo, tako mislilo i tako radimo. Prošle godine smo ušli samo da opstanemo i želja je da svake godine idemo korak dalje. Cilj nam je da zadržimo ovu istu mladu ekipu koja je sa nekim izmenama na okupu skoro tri sezone. Ove godine bi trebalo da budemo bolje plasirani nego prošle godine. Cilj je naravno svake godine idemo stepenik, dva više.
Kako stojite na organizacionom planu?
-Organizaciju u pravom smislu reči do sada nismo imali i bili smo katastrofa. Teren nam je mnogo bolje organizovan i trudimo se da trenere što više oslobodimo i ostavimo da rade samo svoj posao. Suprug Milan, ja i čika Pera smo jedini koji su tu. Od jutra do mraka ja sam ta koja je tu za sve, mozak mi radi 24 sata za klub i to je previše posla za ovako malo ljudi. Uključili smo sada Mirka Šumana da nam pomogne oko menadžmenta, ali treba nam još ljudi. Nisam tip koji je flegma, ja se nerviram oko svega, što igračicama i trenerima dugujemo plate, što me neko od sponzora slagao, nije se javio, isključio telefon…
Sigurno vam smeta taj odnos…
-Naravno! Daju se pare za razne izbore, nevladine organizacije, sto gluposti, a ove devojke studiraju, treniraju. To su uzorne devojke, koje poželiš da imaš kao ćerku, sestru, kao devojku i sutra ženu. Koliko je tu rada i odricanja, a neko nema sluha da to isprati. Odeš u Ministarstvo oni kažu- mi smo samo za Saveze i nacionalne selekcije, odeš u Olimpijski komitet isto tako. Odeš u javna preduzeća oni kažu imaju uredbu države, samo smeju da daju novac za nacionalne selekcije. Pa ko dovede te igrače do nacionalne selekcije, ko ulaže novac u igrače ako ne klubovi, a novac ide u Savez. Ako je tako onda neka Savez pomogne klubovima, da se ne plaća kotizacija, pomozite sa 50% troškova plaćanja sudija, pa kada se donese taj neki zakon i klubovi stanu na noge, onda da plaćamo sve 100%. Sve su to stvari koje se pričaju, ali ne dolaze do onoga ko treba da čuje.
Da li ste poželeli da zbog tog nepostojanja sistema u sportu odete odavde?
-Da i to koliko puta, ali bih se opet sigurno vratila(osmeh). Bila sam, živela sam u inostranstvu, nudili su mi pasoše i Italije i Austrije i Španije, ali "na jedan" sam odbijala! Nisam razmišljala o tome. Igrala sam za reprezentaciju, bila kapiten i samo mi kroz glavu prođe – ja da igram protiv svojih, tamo moja zastava, himna, a ja moram da igram za nekog drugog, ma kakvi! Beskrajno volim svoju zemlju i mislim da smo i pored svega najlepša zemlja sa najboljim ljudima. Samo nam uredite državu u svim segmentima jer nama treba rada, malo reda i discipline. Malo nama treba, mi smo pametni, vredni ljudi koji su u drugim sistemima uvek među najboljim radnicima.
GDE JE NESTALA LEPRŠAVOST I POBEDNIČKI MENTALITET?
Ima li smisla porediti rukometnu igru, nekada i sada?
-Nema smisla, izgubili bi se u svemu. Opet ću pomenuti drugi pristup, drugo vreme, shvatanje sporta, druženje, a država smo koja je za poslednjih 20 godina proživela toliko toga da je postalo jako teško živeti ovde. Kao da smo u rovovima i borimo se neprestano, to je opstanak za goli život. Kako sada da ti pričam i poredim to vreme kada smo svi bili deca, od deset do trideset godina i ovo sada, kada je sve drugačije. Lako je vidljivo da sada dominira trčanje i snaga, što negde i mogu da prihvatim jer i sama volim brzu i snažnu igru, ali opet je mnogo zanemarena tehnika. Nema te lepršavosti i lepote, a upravo je to ono što privlači pažnju. Ako 14 devojaka samo trči i fizički se nadmeće, nema tu lepote. Treba dozvoliti tu lepršavost, žene su po prirode kreativnije i maštovitije od muškaraca, a ima malo trenera koji će da posvete toliko vremena da "obrade" jednog talenta. Kada trener vidi devojku od 180 cm, odmah vidi nekog razbijača i snagatora, ne vidi tehničara. To je naravno lakše i mislim da treneri sada idu tom linijom manjeg otpora.
Koja igračica vam je bila najveći rival?
-Od svih mojih protivnica i rivalki, najviše sam cenila Zinaidu Turčinu jer je to žena koja je imala rukomet u malom prstu. Jugoslavija i SSSR su bili veliki rivali i eto mala razlika između nas bila je ta što je ona igrala za SSSR i kod njih je bila stroga disciplina pa nije mogla možda da se iskaže toliko. Malo je trener, inače njen muž, puštao mašti na volju, a mi smo kao reprezentacija imali tu slobodu i nepredvidivost. To je bila naša snaga. Mi smo poznavali njihovu igru i često zbog siline nismo mogli da ih zadržimo jer mi opet nismo bili toliko fizički snažni. Ja sam na terenu uradila hiljadu poteza koje nikad vežbala nisam. Naša prednost bila je što rivali nisu znali gde će ta lopta da završi, ali često nismo ni mi.
Znam da ste pratili reprezentaciju Srbije kroz kvalifikacije za EP koje su uspešno završene, šta ste videli?
-Volela bih da drugačije pričam od onoga što mislim, ali ne mogu. Kako smo prošli ove kvalifikacije i kako smo igrali, mislim da nam se ne piše nešto lepo. Daleko smo od medalje, neko sedmo-osmo mesto nam je realnost, ali ne zato što su devojke loše i ne zato što ja ne verujem u njih. One daju svoj maksimum, igraju najkvalitetnije što mogu, ali mi smo u tolikom zaostatku u svemu, da mi jednostavno sa ovom našom reprezentacijom ne možemo da pariramo jačim reprezentacijama. Druga stvar, naš mentalitet, bez obzira što njih par igra u inostranstvu, ali rođene su i odrasle su ovde, taj naš mentalitet nije više pobednički. Mi smo ga nekada imali, ali sada si u situaciji da izlaziš na teren protiv ekipe koja od opreme do stručnog štaba, preko načina izlsaka i ponašanja stavlja do znanja ko je, a ti znaš gde su oni bili i šta su pre toga napravili, i tada je normalno da uđeš na teren već malo potčinjen. Teško možeš da izvučeš taj pobednički mentalitet, videlo se to u nekim utakmicama, a čak i na EP u Makedoniji kada smo mogli da poletimo i pobedimo, mi smo u tim trenucima padali jer nemamo to pobedničko "mi". Ko smo mi? Ko je Srbija? Gde je naša jačina i gde živimo da kažemo sa ponosom "e, ja sam bre iz Srbije", kao što je bilo pre "e, ja dolazim iz Jugoslavije"…
"MRTVA TRKA" SA ANDREOM LEKIĆ
Postoji li neka igračica sada, koju vidite kao sebi sličnu?
-Da, to je Andrea Lekić koja ima tu lucidnost i po toj nepredvidivosti mi je ona negde najbliža. Odlična je u prenosu lopte i pregledu igre, snažna je, ne nešto previše, ali opet moćna. Ima harizmu i baš je onako kompletna. Može da šutira sa zemlje, iz skoka, ma sve može. Samo, njoj trebaju odlične saigračice i da bi iskazala tu svoju lucidnost, treba neko da je prati. To je kolektivan sport, ako ti bacim neku neočekivanu loptu, a tebe nigde nema, ja ispadnem budala, ali ako me ispratiš, onda može samo da se desi da kamerman to ne isprati. Andrea je, opet kažem, blizu, ali ja sam imala tu sreću da igram sa mnogo boljim saigračicama i u reprezentaciji, i u klubu jer Krim je ipak daleko od onog Radničkog u kome sam ja igrala. Andrea, da je bila u moje vreme, bila bi "mrtva trka" između mene i nje(osmeh).
ZORICA RADOJKOVIĆ
