Da li vam je čaša polupuna ili poluprazna? Kao u životu, tako i u srpskom rukometu, možete izabrati šta ćete da gledate i na koji način da razmišjate. Da samo pišem o onome što ne valja, bojim se da bi vas oči zabolele, a baterije na telefonima iscurele, tako da se okrećemo lepšoj strani, lepo je vreme, kreće sezona…
Sezona u srpskom rukometu ne bi trebalo da donese ništa novo kada je u pitanju vrh. Vojvodina je jaka kao „crna zemlja“ u poređenju sa konkurencijom. Obodrio nas je sve uspeh Novosađana prošle sezone i verujem da će dobro izgledati i u Ligi Evrope. Ono što je glavna muka za srpsku rukometnu svest i što pišem već godinama, a to je da ovaj rukometni narod nema pojma gde se nalazi na karti Evrope, jer evropski rukomet ne može da gleda u srpskim halama (da podsetimo na 11-12 godina bez Lige šampiona u prestonom gradu), može malo da se niveliše dolaskom Laugea i Kireta Lazarova u „Slanu baru“ ove jeseni. Naša deca nemaju rukometne idole, jer nemaju gde da ih vide. Otprilike 300 utakmica Evrolige u Beogradu i dva fajnl-fora, spram nigdine i ničega kada je u pitanju Srbija još od onih punjenja Arene 2012-2013. godine za vreme Evropskih i Svetskih prvenstava. Razmere su katastrofalne, to se vidi i po gašenjima klubova koje nesrećni brojimo, a koje ni jedno saopštenje ni busanje u grudi ne može da spreči. A mi evo, 11 godina nismo podneli kandidaturu ni za jedno, barem kadetsko prvenstvo, a u Hrvatskoj ih je bilo desetak, Makedoniji, Sloveniji, Crnoj Gori, čak i BiH. Kada god je bilo tih Prvenstava (kadetsko za žensku generaciju 1992), bilo je podsticaja i uspeha…
Ono gde mi je čaša „polupuna“ kada je u pitanju nekadašnja ARKUS liga, jeste trenerska ekipa koja se skupila u najboljim klubovima. Jako mi je bilo drago kada je Boris Rojević u podcastu koji smo radili rekao da ni jedna odluka vezana za ekipu ne može da se donese ukoliko se on ne složi. To je tako dobro čuti, a pogotovo kada se radi o nekome ko je prošao sve kategorije i praktično je produkt istog tog kluba. Osnaživanje trenera je dokaz ozbiljnosti jednog kluba. Tamo gde je trener kusur za potkusurivanje, tu nema ozbiljne priče, a svedoci smo takvih primera i u regionu, i globalno. Do Magdeburga i Aleksa Fergusona – Benija Vigerta, region neće doći jer to nije ekonomski i mentalitetski model koji ovde živi, ali svakako je bitno da je trener figura u koje se ima ozbiljno poverenje. To je Roje, uostalom, zaslužio. Lepo je videti kada klub i trener rastu zajedno.
Nisam uspeo da priupitam ništa Đorđa Ćirkovića pred start sezone. Čuh, kao i još par kolega koji prate rukomet a sa kojima sam pričao, da je Partizan održao konferenciju za određene medije pred start sezone. Nema veze, možda je poziv završio u SPAM-u, ’oće to. Svako neka radi kako misli da treba. Otimaju se mediji o rukomet, izginuše pred prostorijama klubova od Leskovca, Beograda do Subotice, ko će pre intervju da uzme, moraju termini da se zakazuju. Ironiju na stranu, ono što znam jeste da je Ćira najveće pojačanje tog kluba ovog leta. Znam da će ekipa igrati na 110%, a da će pristup biti kao da se igra i trenira u „Blaugrani“, a ne na Banjici. Đorđe Ćirković je jedan od najboljih (a na toj ruci je maksimalno pet prstiju) srpskih trenera. Ozbiljnost i pristup koristiće igračima, a klubu dugoročno doneti iskorak. Šteta što nije zatekao i Petrića, zdravog Zečevića, itd…
Na klupama najboljih srpskih klubova su ljudi koji su vodili ekipe u Ligi šampiona, Bundesligi, Svetskim prvenstvima. To je najveći kapital takmičenja. Vladan Matić nastavlja priču u Šapcu svestan da nije realno da se juri sa Vojvodinom, i taj teg koji je spao svima sa leđa videvši kakvo doselektiranje ekipe kroz prelazni rok rade Novosađani, daće novu dimenziju takmičenju u smislu borbe za plej-of. Još neka nova lica u prvom planu, povratak zdravog Milana Jovanovića na reprezentativni nivo, krila Mateji Dodiću za odlazak u ozbiljno inostranstvo, svašta nešto dobro možemo očekivati od Metaloplastike.
Dragan Marković Marka je glavni „iks“ faktor kada je srpska scena u pitanju. Dinamo je, po običaju, zakasnio da odradi prelazni rok, ali ekipa se polako formira, potrebno je vreme da legne. Iskustva ne manjka, profili su karakterni, nešto što Marka voli i ako uspe da ih izanimira na način na koji je to nekada radio u reprezentaciji Bosne i Hercegovine, neko će zaplakati sa druge strane terena kada se to bude najmanje očekivalo.
Prvi u čekaonici je Đorđe Teodorović sa Dubočicom. Stabilan klub u gradu gde rukomet ima blistavu SFRJ tradiciju želi da se za 70.rođendan okiti plasmanom u Evropu po prvi put. Nadam se da im novoizgrađeni stadion i vaskrsli fudbalski klub neće „pocrcati“ budžet u narednim godinama. Sastav nije puno menjan, Teodorović je svuda, osim na izletu u ženski rukomet sa Naisom, pomerao ekipe iz tačke A u tačku B, što je uostalom viđeno i sa „vukovima“ na proleće. Vrlo moguće da ćemo na prste jedne šake brojati bodove izgubljene na domaćem terenu u Leskovcu, a ako bude tako, onda ništa nije nemoguće.
A tu su i kragujevački Radnički sa Zlatkom Petronijevićem, jednim preiskusnim trenerom, pa Zvezda koja je konačno dala šansu Antonu Bukiliću, koji je tu u senci godinama. Pod uslovom da bude finansijske stabilnosti, i tu bi mogle da se vide interesantne stvari bez obzira na limitirani sastav. Goran Kurteš vodi Jugović, Aleksandar Saša Radosavljević (isto jedan iz edicije „vodim vas iz tačke A u tačku B“ gde god da je radio) Vranjance, Obilić sa Markom Pavlovićem (1982) i zadatkom da opstane uz najmlađeg u ligi Gorjana Spahića (1985) na klupi Proletera, novajlije sa Uba…
Uživajte u rukometu.
